Da li u Srbiji treba uvesti lični bankrot?

Svaki deseti dužnik među stanovništvom Srbije ima problem sa otplatom kredita. Tačnije, od nešto više od 1,3 miliona odobrenih kredita, problematično je oko 120.000. Njihovi korisnici kasne sa otplatom rata duže od 90 dana. Da je ovakav dužnik žitelj neke evropske države, mogao bi da proglasi lični bankrot i tako se, bar delimično, spase finansijske propasti. Dugovi bi mu se posle određenog vremena reprogramirali u skladu sa mogućnostima, a u međuvremenu bi se o njegovoj imovini starao lični "stečajni upravnik", sa zadatkom da je unovči i namiri poverioce.

Lični bankrot u Srbiji, gde je zaduženost po stanovniku 791 evro, nije predviđen zakonom, dok ga Hrvatska, sa dugom "po glavi" od 4.000 evra uveliko sprema.

- Postoji pogrešno shvatanje da posle proglašenja ličnog bankrotstva dugovi nestaju. To nije tačno. Dugovi ostaju, samo se pronalaze načini da se oni namire u skladu sa finansijskim mogućnostima dužnika. A za to je neophodno obezbediti mu posao i primanja kako bi mogao da plaća dug. A, ko može u državi gde je 750.000 nezaposlenih ikome da obezbedi posao? - pita se Veroljub Dugalić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije.

Lični bankrot je, kako ističe Dugalić, pogodan za razvijene, uređene države, gde postupak izvršenja naplate hipoteke ili neke zaloge ne traje dugo.

U Narodnoj banci Srbije objašnjavaju da individualni stečaj predstavlja pravni postupak koji omogućava građaninu koji ne može da plati dugove, da posle proteka određenog perioda (na primer najmanje jedna godina) bude oslobođen od većine dugova, tako da mu se omogući novi finansijski početak.

- Sa druge strane se neobezbeđenim poveriocima omogućava kolektivno, ravnomerno, pravično i prinudno namirenje. Zahtev za pokretanje individualnog stečaja može podneti osoba nad čijom imovinom taj postupak treba da se sprovede, ili neko od poverilaca, koji ima neobezbeđeno potraživanje veće od minimalnog propisanog iznosa. U Velikoj Britaniji, na primer, taj iznos je 750 funti - ističu u NBS.

Slično kao i kod stečajnog postupka koji se vodi u firmama, od momenta pokretanja stečaja prestaje prinudna naplata. Ali stečajni dužnik gubi kontrolu nad svojom imovinom, a njom upravlja upravnik, baš kao što čini stečajni upravnik kod stečaja preduzeća.

Osnovna prednost individualnog stečaja predstavlja mogućnost za novi finansijski početak dužnika posle proteka određenog, relativno kratkog perioda, što ga podstiče da ne izbegava izmirenje dugova. Sa druge strane se procedura naplate značajno ubrzava pa poverioci bar deo svojih potraživanja naplaćuju u relativno kratkom roku, što je mnogima od ključnog značaja.

(Telegraf.rs / Izvor: Večernje novosti)