TELEGRAF NA GRUPNOJ TERAPIJI: Kad rakija uzme čoveka, umesto da on uzme nju! (FOTO)

Ima ona stara - "neko pije od sreće, neko od nesreće, a neko - od jutra...". Krilatica se sama nameće dok prolazimo hodnicima dnevne bolnice Instituta "Dr Laza Lazarević" na putu ka prostranoj sali gde se održava redovna grupna terapija kluba apstinenata i antialkoholičara "Skela".

Na samom ulazu dočekuje nas jedan od starijih članova obraćajući nam se prisno, skoro pa kao prijateljima kojima veruje.

- Lutajući po kafanama ostao sam bez porodice, a da budem iskren, nije baš da sam na silu ulazio tamo. Sad sam dobio sve, stekao samopoštovanje - počinje priču za Telegraf Jovo, koji već godinama apstinira.

- Molim vas napišite šta za nas bivše pijance znači postojanje ovakvih klubova. Dosta mi je onih senzacionalističkih naslova o tome kako je svaki treći ili sedmi Srbin alkoholičar! Mnogo je važnije da ljudi saznaju da u Srbiji ima 31 registrovan klub poput ovog našeg, od toga čak sedam u Beogradu - dodaje Jovo.

Zauzevši mesta u prikrajku prekidamo priču sa živahnim gospodinom ozbiljno zašlim u sedmu deceniju. Red je, s obzirom da se oko dvadesetak redovnih članova grupe smestilo strpljivo očekujući da psihoterapeut, specijalista rehabilitacije Danica Tošanović Janković otvori prvi sastanak nakon prvomajskih praznika.

Na dnevnom redu su iskušenja kroz koja svi ponaosob prolaze.

- Bilo je teško. Naročito mi se pilo za prvomajski praznik. Na svakom koraku roštiljanje, pivo, rakija… Iskušenja kol'ko hoćeš! - započinje priču Stanko, najmlađi član grupe, koji je na sastanak došao sa majkom.

Apstinira svega mesec i po dana, a podršku mu istoga trenutka pruža Pera, koji već godinu dana apstinira.

- Najvažnije je da imaš čvrstu volju i želju da prekineš. I ja sam se suočavao sa krizom zbog stresnog sastanka sa sudskim istražiteljem. Sa ženom se još nisam pomirio... Međutim, kada sam se za vikend video sa decom, kriza je nestala kao da je nikada nije ni bilo. Moja 18-godišnja ćerka pročitala mi je pismeni sastav u kojem je opisala kako je ponovo stekla poverenje u mene. To su stvari za koje vredi živeti! I to trezan! - završava Pera priču spuštajući pogled.

- I mene je podržao sin! Jedan dan, šetamo centrom Zlatibora, kad ispred mene izleteše dve promoterke "Jelen" piva. Nutkaju me da uzmem gutljaj, dva... Lepo im objasnim da ne želim, međutim one nikako da odustanu. Zalepile se za mene, neće da mrdnu. Uplašivši se da ne posustanem moj sedmogodišnji Mateja ih najednom prekide: "Čujete li bre da neće"! Silovito je zamahnuo rukom tako da je jednoj od devojaka odletela flaša iz ruke i slomila se. Tada sam shvatio koliko mu je stalo da se promenim - dobacuje iz drugog reda Predrag.

Zaključujemo da su nerazumevanje sredine, društveni običaji, popularna kultura, samo neki od faktora, koji onemogućavaju borbu pojedinaca protiv poroka. Na naše razmišljanje savršeno leže zapažanje još jednog člana, koji čitavu deceniju odoleva čaši.

- Poludim kada vidim onu reklamu za pivo sa sloganom “Muškarci znaju zašto”! Šta to znači? Da nisam muškarac, ako ne pijem. Otkad ne pijem budim se srećan! - kategoričan je Pera, koji je definitivno rešio da prekine sa starim navikama onoga trenutka kada mu je žena zapretila razvodom.

- Ja sam sanjao da sam popio rakiju. Najgore od svega je što sam se posle toga lepo osećao - čuje se iz zadnjeg reda Predrag. Na sastanak je došao sa suprugom. Zajedno su analizirali san. Kažu, dan pre toga su bili na slavi. No, pravo drugarsko, i pomalo dodali bismo, šeretsko bodrenje dobija od Danice, koja se okreće i dobacuje:

- Uh, nije to ništa! U početku sam i ja sanjala da pijem, pa je prošlo. Pritom sam ceo život pila pivo, a sanjala sam da pijem vinjak!

Danica je na sastanak grupe došla sa suprugom Čedom. Zajedno se bore protiv zavisnosti. U šali kažu da je rezultat 3:2 u korist Danice. Nakon opšteg smeha, objašnjavaju nam da je reč o internoj šali. Naime, Danica je uspela da apstinira tri godine, a njen suprug Čeda - dve. Recidiv (prim. aut. prekid apstinencije) je imao na sahrani prijatelja. Kada su ga ponudili rakijom za dušu pokojnika, nije mogao da odbije. Rekli mu: “Valja se”. Bio je to okidač. No, uz pomoć Daničine podrške, a onda i čitave grupe uspeo je, kaže, da se vrati na pravi put.

Obrativši pažnju na Daničine reči primećujemo da je broj žena na sastanku upadljivo manji od muškaraca.

Od Lidije, koja sedi do nas saznajemo da žene teže priznaju da imaju problem sa alkoholom. One su takozvani “solo drinkeri”, dok muškarci piju u društvu, po kafanama.

- Najbolje je o opsesiji zvanoj flaša govorio osnivač ovoga kluba Ante Ćurdo, čija slika visi eno gore - pokazuje nam Lidija - Pio je po tri litra rakije i pušio 100 cigareta dnevno, da bi kad je jednom rešio da prekine, apstinirao čitavih 37 godina. Elem, ovako je imao običaj da kaže: “Zašto piješ”, pitali nekog alkoholičara. “Pijem zato što se stidim... a, stidim se zato što pijem”. To vam je taj prokleti začarani krug.

Naše šaputanje nakon skoro dva sata prekida psihoterapeut grupe. Sumiraju se utisci, izvlače zaključci i bodri najmlađi među apstinentima. Nastavak sledi. Svi su opet tu, sledeće srede u tri. I tako, najmanje dve godine, a onda kako kome odgovara.

Grupa se polako rasipa. Odlaze u parovima svesni jednoga - da fizička zavisnost od alkohola traje dve nedelje, a psihička celog života. Akoholizam jeste neizlečiva bolest, ali uz podršku onih koji proživljavaju isto može se prevazići. Tek da se ne ostvari ona da rakija uzme čoveka, umesto da on uzme nju.

(Katarina Vuković)