TEMA TELEGRAFA: Zašto već 10 godina nema sanacije Narodnog muzeja (FOTO)

Najavljivana rekonstrukcija Narodnog muzeja već deset godina ne pokreće se s mrtve tačke, a jedino što je garnituri političara, koji su se u međuvremenu izmenjali, pošlo za rukom bilo je da muzej zatvore za javnost.

Uz opravdanje da će rekonstrukcija jednog dana ipak početi, 2003. godine postavljene su skele, i to za 3,5 miliona dinara (prihodovanih iz kase Ministarstva kulture). Od tog trenutka do danas potrošeno je više od 225 miliona dinara, a ništa nije urađeno.

Da su se vremenom svi pomirili s postojećom situacijom najbolje pokazuje činjenica da su zaposleni u ovoj instituciji u "rok službe" uvrstili i jurnjavu po zgradi s kofama, kako bi zaštitili eksponate od kiše i snega.

Da situacija bude još teža, nakon nedavnog rebalansa budžeta počelo je da se priča o tome da od obećanih 130 miliona za početak sanacije neće biti ništa i da će se agonija duga čitavu deceniju nastaviti.

Ovakve navode, međutim, demantuju kako iz Ministarstva kulture tako i iz Narodnog muzeja.

- Zna se šta su prioriteti, a Narodni muzej to svakako jeste. Etapna sanacija, koju će otvoriti sređivanje krova, počeće do kraja ove godine, a 130 miliona, koliko je obećano za ovu godinu, biće izdvojeno bez ikakvog odlaganja - kažu nadležni iz Ministarstva kulture za Telegraf dodajući da se s rekonstrukcije prešlo na ideju sanacije muzeja, pre svega zbog “nerealnih i megalomanskih zahteva, koje je u okviru rekonstrukcijskoj plana predložila bivša vlast, a koji su jednostavno bili neizvodljivi”.

Iz Narodnog muzeja nam potvrđuju da dogovor s Ministarstvom kulture “stoji” i da će se sanacija odvijati sukcesivno po utvrđenom planu, u naredne tri godine. Za nju će biti izdvojeno oko tri milijarde dinara.

- Prva faza, koja bi trebalo da počne do kraja godine uključuje sanaciju krova i vertikale (vodovod i kanalizacija), kao i početak sanacije izložbenog prostora na drugom spratu (Velike izložbene sale), koja bi trebalo da bude svečano otvorena 10. maja, 2014, na 170. rođendan muzeja. U sledećoj godini nas čeka nastavak sanacije izložbenog prostora, kao i sanacija prostora Centra za konzervaciju, za koje će biti izdvojeno 620 miliona dinara. Sanacija i adaptacija tridesetak depoa i radnog prostora zaposlenih biće obavljena 2015. i to za 403.000 dinara, a sve bi trebalo da bude završeno 2016. - počinje priču za Telegraf Gordana Grabež, zadužena za odnose sa javnošću ispred Narodnog muzeja dodajući da je najviše "bole" dezinformacije kako Narodni muzej ne radi.

- Ne znam kako je i kada u javnost izašla dezinformacija da Narodni muzej ne radi. Godišnje realizujemo i po 20, 30 izložbi, i to sve za kartu po ceni od 100 dinara - objašnjava Grabežova i dodaje - U Atrijumu se redovno priređuju izložbe. Poslednja u nizu, “Konstantin Veliki, Milanski edikt” otvorena je 2. jula. Otvaranju je prisustvovalo oko 500 ljudi.

Na ovoj izložbi prema rečima kustosa Deane Ratković našli su se brojni eksponati, koji su godinama “čamili” po depoima.

- Čak 50,60 odsto izloženih eksponata, ovdašnja javnost nije imala prilike da vidi punih 14 godina - navodi Ratkovićeva izdvajajući portret Cara Konstantina, Beogradsku kameju, medaljon Valentinijana I, pektoral iz Ritopeka.

Od Deane saznajemo i šta se sve od dragocenih eksponata već godinama nalazi sakriveno od očiju javnosti. U 30-ak depoa saznajemo “čame” izuzetni primerci iz svih istorijskih epoha.

- Pored eksponata iz Lepenskog Vira, portreta Trajanovog oca, srebrnog posuđa iz Jabučja, figurina iz Vinčanske kulture, Dupljajskih kolica, nadam se da će jednog dana konačno biti izloženi i krater iz Trebeništa, zlatne maske iz 5. veka pre nove ere, kao i Teodorin prsten, koji je trenutno izložen u jednom muzeju u Atini - kaže Ratkovićeva.

Nadležni iz muzeja, međutim, tvrde da nijedan od 400.000 eksponata, od kojih se većina nalazi u depoima nije ugrožen i to pre svega zahvaljujući neprestanom zalaganju i brizi kustosa, konzervatora i ekipe za prevenciju.

Do sada su obavljena dva konkursa za rekonstrukciju Narodnog muzeja. Prvi projekat, (kao i u svim stvarima u Srbiji) ispao je prilično nerealan. Ideja arhitekte Milana Rakočevića iz 2004. godine nagrađena je, da bi tri godine kasnije rešenjem ekspertskog tima tadašnjeg ministra Nebojše Bradića bila odbačena kao “nerealna i neostvariva”.

Drugi projekat usledio je 2010. Ovoga puta za ideju je bio zadužen arhitekta Vladimir Lojanica, a projekat je ponovo proglašen “nerealnim”.

Tada se prema rečima Grabežove konačno sa ideje rekonstrukcije prešlo na jednostavniju i daleko jeftiniju ideju etapne sanacije, kojom bi trebalo da budu rešeni gorući problemi.

Da li je zaista bilo neophodno toliko vremena da se sa rekonstrukcije pređe na ideju sanacije? I kome se više isplaćivalo da baca pare na konkurse i ideje rekonstrukcije nego da zasuče rukave, samo su neka od pitanja, na koja niko nije rad da da odgovor.

Zanemarivanje nacionalnog blaga, koje “čami” po depoima, umesto da bude dostupno javnosti, već je dovelo do toga da se turisti po dolasku u Beograd pitaju kako i gde da upoznaju istoriju i kulturu srpskog naroda, ako ne u Narodnom muzeju.

Možda zanimanje za kulturu u opštoj nemaštini izgleda nebitno, no svakako nijednog trenutka ne treba smetnuti s uma da je zanemarivanje kulture jednosmerni put ka gubitku identiteta. A, o tome će se, valjda, kao i o svemu ovde misliti "sutra".

(Katarina Vuković)