UMETNICA MARTA JOVANOVIĆ: Suština svakog režima je manipulacija (FOTO) (VIDEO)

Nakon velikog uspeha izložbe "Ovo je moje telo" u Njujorku, umetnica Marta Jovanović predstaviće beogradskoj publici identičnu postavku večeras od 20.00 sati u galeriji G12HUB (Karađorđeva 59).

Izložba će biti otvorena do 17. septembra, a svi zainteresovani moći će 4. septembra od 19 časova u prostorijama  galerije da razgovaraju sa autorkom postavke.

Brojni ovdašnji ljubitelji Martinog performansa biće tako u prilici ne samo da uživaju, već i učestvuju u njenom ironičnom apostrofiranju ljudske težnje ka materijalnom trajanju, ispoljenom kroz izložene eksponate gipsanih odliva njenih delova tela, baš kao i kroz njenu silikonsku repliku u prirodnoj veličini.

Sa umetnicom koja "u šestoj brzini" živi na relaciji Rim-London-Njujork, sasvim prikladno razgovaramo u jednom avangardnom ambijentu u Savamali. Priču započinjemo od njenog odlaska iz Beograda. Bilo je to, kaže, nakon mature - pre 17 godina. U međuvremenu je završila studije, privela kraju profesionalno usavršavanje u SAD i napravila nesvakidašnji prodor na svetsku umetničku scenu sada već antologijskim performansima u Rijeci, Italiji, Njujorku...

Njeni radovi odavno su postali deo značajnih svetskih privatnih kolekcija, a ove godine oduševila je posetioce 55. Venecijanskog bijenala, baš kao što je "pomerila" i sve ljubitelje umetnosti na izložbi "Ovo je moje telo" u Njujorku.

- Raduje me što su izložbi prisustvovali brojni uticajni ljudi iz sveta umetnosti, između ostalog i italijanski ministar kulture Lorenco Ornagi, Keti Batista, direktorka savremene umetnosti Sotheby's Instituta, čuveni italijanski glumac Pjerfrančesko Favino... Najviše me je, međutim, iznenadilo kada sam sasvim slučajno videla na internetu da je o ovoj izložbi recenziju napisao i čuveni francuski magazin "Purple".

Kako biste realizovali svoju zamisao bilo je neophodno da se izlije kalup vašeg tela u silikonu. Šta vam je tokom tog procesa najteže palo?

- Sam proces je veoma zahtevan i podrazumeva nanošenje silikona na svaki od delova moga tela tako da se nakon njegovog odlepljivanja dobije otisak svega - do najsitnije pore i dlačice. Preko silikona se potom nanosi gips. E, tu me je već, moram priznati, uhvatila blaga panika, jer sam klaustrofobična. Gips na svakom delu tela mora da odstoji barem dva do dva i po sata. Možete misliti do koje mere je to naporno...

Kojim redosledom su izlivani delovi tela?

- Prvo smo radili noge... Sećam se kada su mi asistenti skinuli smesu silikona, osećala sam se kao da sam na depilaciji! Skočila sam do plafona! Najteže mi je, međutim, palo izlivanje glave... Osećala sam se kao u zamci! Pošto me poznaje dobro i zna za moju klaustrofobiju, asistent me je sve vreme držao za ruku, bodreći me.

Kažu da se sa strahovima najbolje izbori ako im se konfrontirate tako što se suočite sa njima?

- U mom slučaju uzimanje kalupa glave, nažalost, nije imalo nikakvo terapijsko dejstvo (smeh). Definitivno, ne bih sve to ponovila. Dovoljno je da vam kažem da sam u jednom trenutku sedela u stolici sva zavijena u celofan, koji mi je selotejpom bio zalepljen oko vrata. Ne znam kome bi to moglo da pomogne (smeh).

Pored odlivaka vaših delova tela - ruku, nogu, trupa, glave, biće postavljeno i nekoliko eksponata za interakciju sa publikom?

- Biće postavljeni otisci mojih šaka, stopala, pa i glave. Tako će posetioci moći da stave svoje šake i stopala na te otiske i da ih uporede.

Centralni eksponati biće video-snimci i komadi od gipsa i silikona, dok će pravo iznenađenje biti vaša replika od silikona u prirodnoj veličini koja će visiti?

- Ta figura će definitivno biti posebno iznenađenje.

Koliko ste u ovoj narcisoidnoj kulturi u kojoj živimo i sami opsednuti svojim telom?

- Moje telo je moj instrument. Opsednutost telom kod mene svakako nije proizvod taštine. Pritom morate imati na umu da za razliku od Pikasa, koji je slikao i crtao do devedesete, ja ne znam do kada ću moći da stvaram koristeći sopstveno telo. Za deset godina već neću imati telo kakvo danas imam, kao što ni pre deset godina nisam imala onakvo kakvo danas imam.

Pa, ipak, svojevremeno ste izjavili da veoma vodite računa o svom fizičkom izgledu?

- Vodim računa zapravo o spremnosti svog tela, kako bih bila u umetničkom smislu u stanju da izvedem sve što sam naumila. Najbolji primer toga do koje mere u svakom trenutku moram da budem na visini zadatka je moj performans "Principe di Montenevoso" u Rijeci, koji sam izvela pre dve godine. U jednom trenutku konj kojeg sam jahala u okviru performansa počeo je da proklizava, jer nije bio potkovan gumenim potkovicama. Malo je falilo da padnem sa njega, no upravo zahvaljujući mojoj fizičkoj spremnosti, na vreme sam stisla dizgine i tako sprečila ono najgore. Jednom rečju, meni je fizička spremnost bitna zbog opstanka (smeh).

Jedan od vaših najzapaženijih performansa bio je "25. maj". Za instalaciju napravljenu po ovom perforfmansu dobili ste nagradu "Roma Kapitale" za umetničko dostignuće u Italiji 2012. Da li ste nostalgični prema vremenu Titove vladavine?

- Odrasla sam u Titovoj Jugoslaviji, ali nisam nostalgična prema tom vremenu zbog društvenog režima. Imam odnos prema samoj sebi iz tog vremena, a ne prema Titu. Ceo performans je više bio analiza moje unutrašnjosti nego socijalističkog uređenja. Performans je u svakom slučaju kritika savremenih poredaka koje najbolje definiše centralni slogan tog mog performansa: "In God We Trust". Reč je o sloganu "skinutom" sa američkog dolara. Za mene je to vrhunac cinizma i manipulacije! Zamislite, na moneti piše: "U Boga verujemo"?! Po mom mišljenju srž svakog režima je manipulacija ove vrste!

Verujete li u Boga?

- Ja sam ateista.

Možete li da nam otkrijete šta novo spremate nakon ove izložbe?

- Prva i najvažnija stvar je moja prva monografija, koju je napisala Keti Batista. Knjiga je u štampi, a objaviće je City University of New York, Theater Department. U novembru će biti promocija u Njujorku. Osim toga imam već zakazane izložbe i performanse do kraja 2015 godine.

Kako izgleda atelje u kojem stvarate? Opišite ga do detalja...

- Beo studio pun svetlosti od stotinu kvadrata... Na centralnom mestu nalazi se dugačak, beli radni sto, okolo su postavljeni široki ekrani za video-instalacije, a tu je i kutak za knjige. Zidovi su obavezno prazni, jer mi bilo kakva umetnička dela u prostoru, pa čak i moja - "odvlače" pažnju... Dok radim slušam raznu muziku, volim klasiku. Šopen i Čajkovski su moji favoriti.

(Katarina Vuković)