SRPSKI PISAC: Kralj Petar je izdao Dražu (VIDEO)

Kada je komercijalni uspeh romana “Konstantinovo raskršće” pisca Dejana Stojiljkovića (37) nazvan sociološkim fenomenom, niko nije očekivao da će ovaj Nišlija koji sebe opisuje kao “hrišćanina u starozavetnom maniru koji bi bio politički podoban jedino kada bi Srbija izgledala kao Mančester u pesmama New Order-a, The Smiths-a i Stone Roses-a” ponoviti uspeh i s narednim izdanjima.

Preporučujemo

Ubrzo su iz njegovog pera izašla štiva “Duge noći i crne zastave” i “Znamenje anđela”, a prozaista čije pisanje kritika opisuje kao “susret Pekića i Kinga” nije se zadovoljio postignutim upadajući u stvaralačku letargiju.

Tako, barem, pisci kod nas rade.

Stojiljković je pauzu pred stavljanje tačke na nove priče i drame iskoristio da najavi izlazak svog prvog romana “Konstantinovo raskršće” u Americi.

Ovo je samo povod za naš susret sa Dejanom u redakciji Telegrafa, a priča se, kako vreme prolazi, spontano rasteže na njegovo viđenje vere, istorije, pisanja i nezaobilaznu analizu političke i opšte (ne) kulturne situacije.

- Moj drug Dejan Ilijić iz niškog džez benda "Eyot" pomenuo mi je dok smo sedeli na kafi da ima prijatelja u Njujorku koji ima izdavačku kuću. Taj sjajni momak po imenu Kent Gustavson mi se javio, ja sam mu ubrzo poslao kopiju knjige na engleskom i njemu se roman veoma dopao - počinje priču za Telegraf Stojiljković dodajući - Prilično je bio oduševljen i stripom koji je uradio Dragan Paunović, pa je odmah pao dogovor i o njegovom objavljivanju. U međuvremenu je poželeo da objavi još knjiga srpskih pisaca i tako smo u izdavačkoj kući "Blooming Twig" dobili ediciju posvećenu srpskoj kniževnosti. Moj roman će se pojaviti 1. januara 2014, prvo kao e-book, pa onda za mesec dana u mekom, a nakon toga i u tvrdom povezu.

Mislite li da u "Konstantinovom raskršću" ima detalja koje možda američki čitaoci neće razumeti na pravi način?

- Kent mi je za američko izdanje zatražio obiman pogovor u kom sam razjasnio mnoge stvari u knjizi. Odmah u prvoj rečenici poručujem da je "vampir" izvorno srpska reč, a onda objašnjavam američko-srpske odnose, fenomen Jugoslavije, saveznička bombardovanja, ulogu Srbije u Prvom i Drugom svetskom ratu i neke druge momente. Posebno za ovo izdanje, Dragan Paunović je uradio set sjajnih ilustracija koje će dodatno približiti američkom čitaocu radnju i atmosferu romana.

Poznati ste po neverovatnim književnim spojevima. Samo u vašem delu carica Jelena u pismu sinu, rimskom caru  Konstantinu Velikom može da citira Džima Morisona. Zašto baš Morisona?

- Taj citat doslovce glasi: "Smrt nas pretvara u anđele i daje nam krila tamo gde smo imali ramena glatka kao kandže gavrana". Mislim da je jasna veza između njih dvoje, o tom promišljanju o smrti i onome što sledi posle nje. Ta vrsta filozofije, poezije i religije ostala je ista kroz istoriju tako da ova sentenca, tačnije stih zvuči podjednako moćno i u vreme Džima Morisona i u vreme Flavije Julije Jelene.

Trenutno pišete srpsku verziju “Mućki”. Zvaće se “Bilo jednom na Paliluli”. Kako će izgledati srpski Del Boj i Rodni?

- Pozorišni komad "Bilo jednom na Paliluli" jeste inspirisan "Mućkama", ali nije direktno prevođenje i "posrbljavanje" te čuvene serije. Priča prati dva brata, jednog sa niške Palilule, drugog sa beogradske. Nakon smrti njihovog oca, dobijaju u nasleđe oldtajmer sa kojim ne znaju šta da rade pa se nalaze u jednom podrumu u niškoj Paliluli da to rasprave. Stariji brat Boža je Nišlija, bavi se sitnim prevarama, mutnim trgovinskim aranžmanima, a glavni izvor prihoda mu je nameštanje fudblaskih utakmica u trećoj ligi. Drugi brat Đole, razočarani je bivši fudbaler koji živi u Beogradu i pokušava da se snađe u životu. Tu je i Đoletova bivša devojka Nevena, razmažena sponzoruša, koja je mirođija u celoj toj priči.

Ko će glumiti Del Boja, a ko Rodnija?

- Starijeg brata će igrati Dragan Boža Marjanović, koji je odavde, sa juga. Veoma je popularan sa svojim monodramama koje igra i savršen za tu ulogu, jer mu nišlijski izgovor nije nikakav problem. Mlađeg brata će igrati Igor Damnjanović, koji je u mojoj drami "Konstantin" igrao Helvija, Konstantinovog ađutanta. Takođe je u pitanju izvanredan glumac i verujem da će njih dvojica stvoriti odličnu atmosferu na sceni.

Kako će u srpskoj verziji zvučati čuvene Delove "ko reskira profitira" i "sjajno, bajno"?

- U "Mućkama" se govori kokni, neka vrsta južnolondoskog slenga. U mojoj predstavi je to kombinacija staroniškog govora iz "Zone" i "Ivkove slave" sa uticajima savremenog gradskog slenga. Pomenute Delove uzrečice bi u našoj verziji bile "Nema si pare dok ne turiš dupe na žar" i "Lasno, slasno..."

Radite i na romanu koji će se baviti malo poznatim periodom života Ive Andrića. Između ostalog opisaćete Andrićev susret sa Hitlerom, njegov zadatak da od Nemaca otkupi oružje...

- Roman koji pišem sa Vladom Kecmanovićem baviće se jednim osetljivim i malo poznatim periodom u životu Ive Andrića kada je bio poslanik Kraljevine Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj. Jedan takav delikatan, osetljiv čovek, u srcu jednog velikog zla, pred sam početak najvećeg vojnog sukoba u istoriji civilizacije. Roman počinje Andrićevim prvim susretom sa Hitlerom i njegovim utiscima o tom događaju. Biće i trilerskog zapleta, kao i bitnih istorijskih događaja vezanih za to vreme. Otkrio sam i neke fascinatne stvari tipa da je Andrićev prevashodni zadatak bio da od Nemaca otkupi oružje te da je znao nedelju dana unapred za nemački napad 6. aprila, ali da su se naši u Beogradu oglušili o njegova upozorenja.

U “Znamenju anđela” pišete o Svetom Georgiju. “rimskom generalu, Dioklecijanovom ratnom savetniku sa nadimkom Lav od Kapadokije”... Šta Srbi ne znaju, a trebalo bi da znaju o svetom Georgiju?

- Sveti Đorđe je prema predanju spasao Stefana Nemanju iz tamnice, a prikazao se našim ratnicima pred pobede na Kolubari i Ceru, zato ga zovemo i "Pobedonosac". Naš narod je nažalost, još uvek ostao negde na pola puta od paganizma do hrišćanstva, još uvek postoje ti stari kultovi, navike, običaji... Nikad do kraja nismo hristijanizovani.

Dakle i dalje stojite iza one svoje da su Srbi prvo sujeveran, pa verujući narod. Šta smatrate ovdašnjom najvećom religijskom zabludom?

- Među najveće religijske zablude smatram onu da nema spasenja van institucije crkve, koju njene birokrate u mantijama koriste veoma vešto da bi manipulisale narodom i sticale bogatstvo neprimereno sveštenim licima. I sama definicija te institucije je namerno izokrenuta pa se tako danas u Srbiji crkvom smatra isključivo organizovana interesna grupa da ne kažem firma ili korporacija, a zaboravljaju se Hristosove reči da gde se dvoje mole u Njegovo ime - tu je Njegova Crkva.

Intrigiraju vas periodi srednjeg veka i Drugog svetskog rata. Pitaću vas nešto za šta ste naveli da su večita pitanja naših istoričara... Prvo je, da li smo izgubili Kosovsku bitku?

-Ne. Bilo je u najmanu ruku nerešeno. Mada, postoje i neki turski i zapadni izvodi koji kažu da su se Osmanlije povukle nakon što su pretrpele težak poraz. U prilog tome govori i činjenica da je moćna Ugarska napala Srbiju nepuna dva meseca posle Bitke na Kosovu i pretrpela poraz. Da smo bili toliko satrveni na Kosovu kako kažu narodne pesme i zvanična istorija, ne bismo imali nikakve šanse protiv takve sile.

Da li je Draža Mihailović bio izdajnik?

- Ako je bio izdajnik, koga je onda to izdao? Znamo da je upravo kralj Petar izdao njega. Draža je bio jedini legitimni predstavnik poražene vojske Kraljevine Jugoslavije i tako je delovao. Zaštitio je narod i spasao više od 500 savezničkih pilota u operaciji "Galijard" za šta je dobio jedno od najvećih američkih državnih odlikovanja. Oni koji ga nazivaju fašistom treba da razmisle o apsurdnoj situaciji da je Draža onda, sledeći tu logiku, jedini fašista u Drugom svetskom ratu koji je odlikovan od strane Saveznika. Naravno, imao je on dosta pogrešnih procena, mnoge jedinice pod njegovom komandom su počinile ratne zločine, i za to postoji njegova odgovornost kao glavnokomandujućeg. Ali on definitivno nije ona osoba kakvu nam je decenijama prikazivala komunistička propaganda.

Ko je zapravo bio Josip Broz Tito?

- To verovatno nikada nećemo saznati. Kada mi ga pomenu, ja se uvek setim slike Tita sa pionirima na početnoj strani bukvara za prvi razred osnovne... Vuk Karadžić je bio na poslednjoj. Kada sam negde sa petnaest godina shvatio da je gotovo sve što smo učili o Titu laž, bio sam prilično utučen. Za mene i moju generaciju Tito je bio prvi superheroj u našim životima. Voleli smo ga isto onako kako deca danas vole Spajdermena, Ajronmena, Betmena, Tora.

Šta je najveći propust ovogodišnje proslave Milanskog edikta?

- Idite na arheološki lokalitet "Medijana" i sve će vam se samo kasti. Poenta proslave nije bila samo u prigodnim priredbama, nego i u ulaganju u neke stvari koje će da nam ostanu. "Medijana" je i dalje malo bolje izorana njiva na kojoj ne možete da vidite gotovo ništa od njenog blaga, jer je sve zatrpano zemljom i peskom. Trebalo je da se lokalitet sredi i pokrije i na taj način učini pristupačnim turistima i posetiocima. Urađen je projekat, a onda su krenule tragikomedije oko nadležnosti. Prosto se ne zna ko je tu glavni, muzej, zavod za zaštitu spomenika, ministarstvo... I dok se oni međusobno prepucavaju, “Medijana” stoji ista onakva kakva je bila kad su je pre Drugog svetskog rata otkopali. Naravno, to nikom nije problem. Arheolozi, istoričari, zaštitari i ostala bulumenta koju mi građani plaćamo iz svog džepa stalno prebacuju odgovornost jedni na druge, dok to blago na “Medijani” propada.

I ko će na kraju biti kriv za to?

- Na kraju niko neće biti kriv. Što se same proslave tiče, ne bih da komentarišem razne manifestacije i inicijativeš. Mogu samo da kažem da mi je drago što će se u januaru ponovo na repertorau Narodnog pozorišta u Nišu i Beogradu naći moja drama "Konstantin", koja je prešla težak put od satanizacije do Sterijinih nagrada i o kojoj je izrečeno toliko laži i kleveta u nezapamćenom medijskom linču kada je naše novinarstvo u pitanju.

Svetislav Basara je u svojoj kolumni u “Danas”-u postavio par nezgodnih pitanja novom ministru kulture. Šta vi mislite o Tasovcu?

- Ako pod boljitkom smatrate skandaloznu odluku da se ukine finansiranje najboljem džez festivalu u regionu "Nišvil", onda nisam baš veliki optimista. On je na ministarsko mesto došao sa fanfarama, ali sem toga, i raznih mudroslovlja i najava, nismo dobili ništa. Podseća na centarfora koga su doveli da daje golove, a on večito visi u ofsajdu. Ono što ga čini drugačijim od prethodnih ministara jeste način na koji donosi odluke. On je "Nišvilu" skresao budžet nekakvim rešenjem, dekretom, poput nekog rimskog diktatora i za to dao neko bizarno obrazloženje. Pored toga, ostao je gluv i slep na haos koji se dešava u "Službenom glasniku", otkad je u tu važnu instituciju došao novi direktor i uveo novu koncepciju koja se oličava u ukidanju izdavanja kapitalnih dela i slanja istih u mašinu za seckanje.

I vi ste dobili sramotni aneks autorskog ugovora u kojem se pominje rashodovanje knjiga u staru hartiju. Šta vam je kao autoru ponuđeno u zamenu?

- Nama autorima je ponuđeno da knjige eventualno otkupimo po ceni starog papira. Inače, Basara je napisao sjajnu kolumnu na tu temu u "Danas"-u i postavio par škakljivih pitanja Tasovcu, ali se ovaj nije oglasio. Ja sam mislio da će Tasovac biti ministar koji će komunicirati sa umetnicima, da neće biti autističan i nedodirljiv, ali izgleda da sam, baš kao i mnogi drugi, pogrešio u proceni. Iskreno se nadam da je sve to ipak posledica haosa u kome je naša kultura već decenijama i da gospodin Tasovac jednostavno ne može da napravi dobru procenu za kratko vreme svog ministrovanja, te da će u narednom periodu ispraviti neke svoje greške. Pokazao je šta ume u Filharmoniji i ja takvom Tasovcu držim fige.

Opišite u nekoliko rečenica avanturu zvanu "biti pisac u Srbiji". Da li i dalje stojite iza one "da nemate porodicu da biste otišli iz Srbije"?

- To je bavljenje poslom koji niko, naročito vaši roditelji, nikad neće doživljavati ozbiljno. Takođe, radi se o zanimanju koje je istovremeno divno i mučno, koje zahteva dosta rada i zrno talenta. U mom slučaju je sasvim solidno plaćeno, ali nosi sa sobom veliku neizvesnost, jer danas možeš biti pukovnik, a sutra pokojnik. Ja uvek pravim planove i nikad ih ne ostvarim do kraja. Nešto mojom zaslugom, nešto tuđom. Što se tiče priče o odlasku ona je uvek aktuelna, danas više nego ikad... Ali postoje stvari koje me suviše vežu za ovu zemlju, u kojoj i ne vidim baš neku perspektivu. Ipak, mnogima je daleko gore nego meni, pa je malo glupo da kukam. U svakom slučaju smatram da ova i ovakva Srbija nije mesto gde moje dete može naći mesto pod suncem. Ako sam već ja morao da preturim preko glave - ratove, bombardovanja, nemaštinu, hiperinflaciju, bar moja kćerka neka bude pošteđena toga. Bojim se da je jedini način da to ostvari, odlazak u neku drugu sredinu.

Trenutno završavate neformalni nastavak “Ivkove slave” i uveliko radite na priči koja će ući u zbirku posvećenu Sarajevskom atentatu?

- Završavam drugu ruku drame "Kalčina kafana", neku vrstu neformalnog nastavka "Ivkove slave". To je priča o ponovnom susretu Kalče i Stevana Sremca nakon što je ovaj otišao iz Niša. Taj susret se u stvarnom životu nikad nije desilo, ali ja sam sve uradio po principu "šta bi bilo kad bi bilo". Radim i na zbirci priča koja bi trebalo da se pojavi na proleće, kao i na priči koja će izaći u zbirci posvećenoj Sarajevskom atentatu. Tema te moje pripovetke je period koji su Gavrilo Princip i drugovi proveli u Beogradu tokom obuke od strane Apisa i Crnorukaca. Jedan od oficira koji ih je obučavao je, prema mojoj fiktivnoj verziji, i kapetan Nemanja Lukić, glavni junak "Konstantinovog raskršća".

(Katarina Vuković)