• 9

Našeg fotografa usvojilo afričko pleme Masai jer mu je otac umro: Novi tata 4 godine stariji od mene

, Telegraf

Masai pleme ne gleda boju kože, već meri dušu čoveka

  • 9
Mario Leone Bralic, masai pleme, selo, village

Foto: Shutterstock, Tanjug/Aleksandar Ćirić

Među šarenim košuljama, neobičnim kapicama i frizurama, među igračima koji poskakuju uz gromoglasni afrički ritam, ugledali smo jednu sedu bradu, svetle oči i gospodski šešir. To je Mario Leone Bralic (ne Bralić), Zemunac sa "crnim srcem", fotograf, pomorski kapetan i svetski putnik, čovek kog je afrička porodica iz plemena Masai usvojila kao svoje dete.

Posetili smo ga na živopisnom događaju koji je održan proteklog vikenda - na Afro festivalu na Senjaku, u dvorištu Muzeja afričke umetnosti, mestu gde se može smatrati domaćinom. Jer, tu su njegovi prijatelji, tu je kultura koja je prožela njegovu dušu, tu su ljudi koji se dive njegovim fotografijama na velikom formatu, predmeti koji ga podsećaju na daleku, ali dragu drugu kuću - afrički kontinent.

Čovek smiren, vedar i zagonetan, svedok i čuvar egzotičnih priča, čitav život posvetio je putovanju, moreplovstvu i fotografiji. Kao kapetan i fotograf proputovao je svet i tako upoznao i narod koji ga je prihvatio kao svog.

Ko zna, da je stigao ranije, možda bi im danas bio i poglavica. Nije šala, Masai pleme ne gleda boju kože, već meri dušu čoveka. Ljubazni i prijatni, oni u jednom trenutku, kada ih "previše pitate" zatvaraju vrata svog sveta, podozrivi su prema svim strancima, tamne ili svetle puti, Afrikanacima i Evropljanima. Ali, Mario je shvatio da je postao deo Masaija u onom trenutku kada se našao iza tih "vrata", kada je pozivan na seoske svetkovine koje su rezervisani samo za "Ma" civilizaciju.

- Usvojili su me zato što mi je otac umro, a smatraju da nijedno dete ne sme da bude siromašno. Usvojio me je čovek koji je četiri godine stariji od mene, sticajem okolnosti. Nikada neću biti poglavica i neću biti u veću staraca. Ne zato što sam beo, već zato što sam prestar da dostignem zadnja dva stupnja - priča nam Bralic.

Ono o čemu priča naš sagovornik su stepeni kojima se meri društveni napredak pripadnika plemena. Ima ih sedam. On je samim tim što su ga prihvatili u zatvoreni krug dobio određeni nivo. Međutim, u svom "rastu" on je morao da osvaja stupnjeve koje inače osvajaju tinejdžeri, a kada je napunio 37 godina, njegov napredak dalje više nije moguć.

Masai žive u dosluhu sa prirodom i ne ostavljaju tragove za sobom. Sve što stvaraju za budućnost su njihovi potomci i kultura se prenosi s kolena na koleno. A kuće, grobnice, knjige, pa čak ni sećanje na preminule - to ne postoji.

Život je "sada i ovde" - Masai kao da su odavno shvatili jednostavan i pomalo okrutan zakon prirode. Pronašli su način da "preskoče" težnje na kojima počiva cela zapadna civilizacija koja toliko energije ulaže samo da bi pobedila smrt, zaborav i propadanje. Pa, kako onda takvo pleme reaguje kada Mario uperi u njih objektiv, šta njima znači fotografija koju vide i drže u svojim rukama?

- Oni su živeli svoj život, moj posao je bio da ih gledam kroz objektiv, a njihov da budu prirodni. Ali, bio je jedan deda koji mi je bio simpatičan, imao je životni izraz lica, i njega sam stalno slikao. I u jednom trenutku kaže "Je l' tamo dobro za snimanje?" Sedne pod drvo i kaže "Slikaj, bliže-dalje odavde, odande" i pita "Je l' dobro?". Kada sam rekao da jeste i pokazao mu fotografije rekao je "E sledećih 5 dana bez slikanja" - priča nam Bralic.

Aparat im, dakle, nije smetao, ne prezaju od upotrebe nove tehnologije, ali su prema svim dometima savremenog sveta - ravnodušni. I kada odu na put, vraćaju se kući. Masai živi i umire u prirodi. Kada napuste svoje bližnje, a sa njihovom dušom odlazi i sećanje na njih.

- Meni je bio problem, kada sam neke starije ljude snimao, pa sam davao poglavici da on podeli fotografije, on je sakrivao neke slike. Ja sam se pitao zašto to radi, a u stvari, taj čovek sa slike više nije živ i poglavica neće da se ljudi sećaju njega. Masai su jedina nematerijalna civilizacija koju ja znam. Ništa živo ne čuvaju i ne ostavljaju iza sebe, sem potomstva. Oni nemaju grobnice, nemaju zapise, nemaju ništa. Kad neko umre, zazidaju mu kuću, napune mirisnim travama i to za dve godine padne, bude humka. Ne spominju ga više, jer je iracionalno biti tužan.

Još dugo nas je Mario vodio kroz čudesnu priču o ovom plemenu. Oni, kaže, ne kradu, ne lažu, moral im je izuzetno važan, nikada nisu bili robovi. Jer, kada i izgube slobodu, sposobni su da uđu u meditaciju, zaustave svoje srce i preminu. Ratoborni su kada treba, a od svog načina života ne odustaju. Ne mešaju se s drugim narodima, nerado napuštaju svoje prostore... Ne može da ih oduševi nikakva čar zapadne civilizacije, čak i iz Italije su se vraćali ne baš oduševljeni, ali na jednu stvar nisu "imuni" - parfeme. Vole mirise, lepotu i čistoću.

- Masai su me facinirali kad sam ih pitao šta je njihova uloga na planeti. Kažu: "Da osluškujemo planetu i da se trudimo da mi i drugi ne narušavaju sklad" i to je vekika filozofska poruka. Njihova uloga je da budu to po cenu da ih bude sve manje. Nažalost, njih ima sve manje, bilo ih je 50 miliona, a sada ih ima 8 miliona - kaže naš sagovrnik.

Kako ga prpepoznaju kada dođe "kući", u Afriku? Šta ako neki njegov prijatelj premine, ko je taj koji će ga tamo prepoznati i srdačno dočekati kada se vrati?

- Svi ostali! Ja odem 1.800 kilometara od te porodice gde sam usvojen i sretnem nekoga i njemu nešto mu nije jasno kada posmatra moje ponašanje. Onda pita: "Da ti nisi onaj kaptan Mario, usovjeni Masai? Ja i to smo rod, jer moja ćerka je udata 1.800 kilometara daleko, tamo, ne možeš sada tek tako da prođes, moraš da svratiš u goste, mi smo rod.

Crno srce belog Zemunca

Mario priča da poreklom potiče sa četiri strane Evrope: iz Venecije, Dalmacije, Švapske i Češke. Kaže, puno ime mu je Mario Avgustina Vjekoslav Leone Bralic. I za svako ime ima objašnjenje - Mario mu je nadenuo kum, Avgustin je po ocu, Bralic je pleme, a Leone znači da je njegova porodica oslobođena plaćanja poreza u veneciji, jer potiče iz Krajine koja je Mletačku republiku i Veneciju čuvala od Turaka.

Ali kaže da Afriku voli i tmao je srećan i da ga je u životu vodila logika da "ne radi ono što ne voli". A ne voli kancelariju, godišnji odmor od 15 dana i besmisleno čekanje penzije.

Mario Leone Bralic

Foto: Tanjug/Aleksandar Ćirić

Dok je razgovarao sa crncima u Africi, ne samo sa Masai plemenom, rekli su mu da ima "crno srce".

- Mi smo okrenuti nekom sistemu, a oni su više životni. Nije Afrika siromašna, ona je jednostavna, a onda dođu belci koji jedno pričaju, drugo misle, a treće rade, i onda ih opljačkaju. To sam ja njima rekao, a oni kažu "Ti nisi normalan, ti nisi normalan Belac, ti imaš crno srce garantovano"

Afrika miriše na kolače

Ljudi u Africi bi se, ako mogu, kupali i po četiri puta dnevno, priča nam Bralic. Prašak za veš kod njih ima jači miris, jer tržište to traži. Vole da su čisti i mirisni.

- Nema šanse, jedan Masai po dva sata sprema frizuru da bi izašao, muškarac, a da ne pričam o ženama. Ti kad uđeš u neki, na primer, školski minibus, on miriše na poslastičarnicu, zato što koriste prirodne parfeme i ulja. Niko nije prljav i niko nije neokupan i niko nije nenamirisan, ali to ljudi ne mogu da shvate. Može biti iscepan ili skroman, ali čist je uvek - priča nam Bralic.

Zašto Masai ubijaju lavove?

Masai čuvaju prirodu, retko ubijaju životinje i hranu međusobno dele. Njima ne treba frižider, jer jedni drugima "vraćaju" poklonjeno meso. Ali, postoji priča da ubijaju lavove. Celo selo okupi se i prate izabranika koji kopljem zadaje smrtonosni ubod u srce.

Ovaj običaj ima svoje racionalno objašnjenje, ali ono što je neverovatno jeste činjenica da i lav ravnopravno može da pobedi u toj borbi, ubije onoga ko ne uspe da mu presudi kopljem i tada se svi razilaze. Niko neće da pomogne nesrećniku, jer to je karma.

- Oni to rade kada lav prestari, izgubi zube i ne može da stigne više antilopu, svoj prirodni plen. Onda počne da napada decu. Masai daju čast jednom od pripadnika plemena da krene kopljem na lava, da mu skrati muke, ali isto tako lav može i njega da ubije. Onda kažu o tom ratniku "loša karma" i ne spominju ga više. A on ima samo jedno koplje i jednu šansu. Kleklne i digne koplje, a lav kada skoči, on ga nabode u srce. Ako ga promaši, lav će da ga pojede.

Video: Jedna agencija ima zadatak da miri plemena iz amazonskih prašuma

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima