Kroz Beograd preko 554 stepenika: Obišli smo četiri stepeništa na kojima se i duša penje u nos

Prečice od kojih duša završava u nosu - tako se mogu opisati stepenice u raznim delovima brdovitog Beograda kojima se, uistinu, češće ide na dole, nego na gore.

Naši reporteri prvi su se uspeli na tek obnovljeno, inače najduže gradsko stepenište, koje povezuje Čukaričku padinu i Banovo brdo, a obišli smo još i Kosančićev venac i Kalvariju u Zemunu.

Nije bilo lako, za potrebe snimanja prešli smo svako stepenište po nekoliko puta. Beograđani koje smo sretali su u dobroj kondiciji, retko su pravili pauze i nisu oklevali. Cena lepote grada na brdima su i ovi mali kardio treninzi, koji, uistinu, teže padaju kada počne leto.

Čukarička padina

Radnici su još farbali ovo stepenište, koje je otvoreno i za građane. Dopustili su nam da ih prvi isprobamo. Sve je sveže ofarbano, a svaki stepenik je na svom mestu, više se ništa ne klima, nema rupa i penjanje je bilo lagano.

Zapravo, ovo stepenište nas je najmanje "uplašilo", iako je najduže u gradu. Razlog je jednostavan, ono je "izlomljeno", odnosno, povremeno menja pravac, pa vizuelno ne vidite kakva vas muka čeka kada se odlučite na "preko preče" varijantu. Staru izreku "Preko preče..." bismo u ovom slučaju modifikovali "naokolo lakše".

- Ja ih koristim, ali samo na dole. Nazad autobusom. Ljudi idu, znači im, ali se i odmaraju dok se penju - priča nam jedna gospođa.

Peli smo se lagano i shvatili da smo već iznad krovova zgrada koje imaju po 5-6 spratova, a uz još malo napora ugledali smo i ravan Srem - Novi Beograd kao na dlanu.

Ljudi kažu da ima i preko 200 stepenika, neki se i ne usuđuju da kroče na njih, ali zapravo najduže stepenište u gradu ima 167 gazišta. Međutim, izbrojali smo još 7 dodatnih stepenika na donjem prilazu i desetak na gornjem prilazu. Jer, kada mislite da ste konačno na cilju čeka vas stazica koja ima pokoji stepenik i još vodi uzbrdo. Banovo brdo odavde je definitivno najteže "osvojiti".

Kosančićev venac (Brankov most)

Ozbiljan napor potreban je da od Karađorđeve stignete do Kosančićevog venca, a od tri stepeništa naši reporteri obišli su dva. Jedina alternativa za ovo penjanje je tramvaj, koji, ipak, ne ide tako često i mnogo kruži. Ako vam je vreme zaista bitno, možete se osloniti samo na sopstvenu snagu i kondiciju.

Pa, da počnemo. Nikad kraja stepeništu koje počinje kod Brankovog mosta, ali izbrojali smo "samo" 73 stepenika. Problem je što ih prelazite u cugu, pa je psihološki mnogo teže. Ali najgore od svega je kada znate da vas posle čeka kaldrma Fruškogorske, inače strme ulice. I taman kad mislite da ste došli do cilja, sledi novo penjanje. Još 47 stepenika potrebno je prevaliti do Kosančićevog venca.

Ovo je prava zamka za umorne turiste, koji prate mape, a na mapama se ne vidi da je prečica zapravo pravi mali trening. Beograd je pun iznenađenja, a ovakvi strmoglavi putevi deo su njegovih čari.

Velike stepenice

Postoji i put koji Kosančićev venac i Karađorđevu ulicu povezuje i na strani bližoj Kalemegdanu. Stepenište sa čak 121 gazištem završava se na uglu Kosančićevog venca i Pariske ulice.

Na samom početku jasno vam je da se kraj ne nazire. Srećom, prelazi se 7 do 10 stepenika, pa se potom napravi mala pauza u vidu par koraka na ravnom, a onda se nastavlja dalje... Na pola puta nalazi se i kafić. Ljudi samo špartaju, pa čak i oni stariji.

- Auuuu - začuo se uzvik jedne dame na samom kraju, ali taj uzvik nije bio u tonu očaja, već je imao neki pobedonosni prizvuk.

Kalvarice

Najstrmije i najstrašnije izgledaju stepenice koje povezuju Tošin bunar i Kalvariju, ali one nisu i najduže. Čukarička padina je ipak na prvom mestu. Ipak, ovde se jasno vidi koliko je kraj daleko i koliko muke vam treba da ga osvojite.

Ima ukupno 129 strepenika, a na njima su ispisana imena naših znamenitih ličnosti, u plavo-žuto-zelenim bojama Zemuna. Postoji i jedno odmorište, gde možete na rotirajućem panou da pogledate njihove portrete i kratke biografije.

- Jako je lepo, samo kada bi se malo obnonovilo. Kad olista drveće leti je ovde dobar hlad. To nam je dobra prečica, ali manje se koristila dok dole nije otvoren poznati supermarket - priča jedna Zemunka.

Kucama je lakše da se popnu nego njihovim vlasnnicima, ali nekome nije teško da ponese čak i bicikl.

- Svaki dan dva puta idem gore i dva puta dole - priča čovek sa dvotočkašem u ruci.

Najduže stepenice, ali van grada, nalaze se na Avali - od podnožja do vrha. To nam je sledeća destinacija.

(Telegraf.rs)