Postapokaliptična slika obećanog raja: Zašto smo tako brutalni prema prirodi na Adi Huji?

Foto: Miloš Dojčinović, Nikola Anđić

Dan je bio vedar. Stigli smo na Ada Huju, parkirali automobil. Začuli smo graju dece koja voze karting odmah pored. Sa desne strane skrećem pogled i vidim nepregledno zelenilo. Odmah izlazim iz automobila i u pravcu svog slučajnog pogleda vidim minijaturni teniski teren, koji izlazi na putić. Zakoračivši na njega, shvatam gde zapravo vodi.

Ovo je trebalo da bude jedna od beogradskih zelenih oaza, nova Ada Cigalija, raj Karaburme.

Preporučujemo

Ali... Kada sam prošao kroz napuštenu zelenu kapiju, koja nije bila zaključana ušao sam u deo na koji mnogi ne bi bili ponosni.

O tome svedoče i brojne fotografije koje sam snimio. Bagerima otkopan ogroman put na kome je ostala samo zemlja. Ukoliko bi pala kiša ili kakav veći pljusak, tim prolazom ne bi moglo da se prođe od ogromnog blata. Sa desne strane na nekoliko desetina metara u daljini vidim pogašene mašine i napušteno gradilište.

Hodajući prokopanim putem primećujem bačeno đubre na sve strane. Kese, flaše, stvari od najlona, pocepane kutije, odeću....

Pored mene šetaju dva čoveka i idu mi u susret. Pitam ih šta se ovde trenutno gradi i zbog čega je ovaj deo Ade Huje u ovakvom stanju. I oni su ostali zatečeni i ne znaju da mi daju adekvatan odgovor.

Primećujem da se put završava ka nagomilanom pesku, a na njemu pobacane i iščupane grane kakvog starog drveta. Ali kroz to gusto šiblje, vidim da se tu put ne završava, već primećujem ogroman napušten prostor.

Preskačem se i ulazim u preostali napušteni deo. Utisak je kao da ovde niko nikada nije kročio. Čak se ni ptice ne čuju, sve je opustelo i prazno. U daljini vidim Dunav.

Odmah sa leve strane nalazi se nekakva napuštena kuća, zid je oronuo i ostale su samo cigle. Prozori su razbijeni, a unutra je pobacano smeće.

Produžavam još napred i primećujem da ovde neko živi. U svom sivilu vidim malu drvenu kuću, a oko nje ogradu koja se sastoji od iskucanih dasaka.

Kako sam se približavao, kuče koje je u kavezu bilo zavezano je počelo da laje. Shvatam da ovde ipak neko živi, ali domaćin kuće ne izlazi iz svog skrovišta, ili jednostavno više nije tu...

Shvatam da je ovde sve pusto i da je ipak najbolje da odem.

Vraćam se i ne okrećem se. Preskačem pesak i put me vodi ka kapiji. Kao iz mračnog tunela polako idem ka tračku svetlosti. Opet ima zelenila, opet čujem decu kako se igraju, opet svetlost obasjava lepši deo Ade Huje.

Nadam se, da sam sve ovo što sam ugledao ostavio iza sebe.

(Telegraf.rs)