Kako sam na jedno veče postao navigacija vozaču GSP-a iz Šri Lanke? Neverovatna priča iz prevoza u Beogradu

Foto: Telegraf

Bio je to sasvim normalan kraj večernje smene. Sporim korakom uputio sam se ka stanici na kojoj inače čekam autobus gradskog prevoza "600", koji je uveden početkom novembra prošle godine, a koji olakšava put od Novog Beograda do Mostarske petlje. Nisam ni slutio da će ta vožnja postati nezaboravna.

Za volanom me je kao i uglavnom na ovoj liniji koja vozi od Aerodroma "Nikola Tesla" do Železničke stanice "Prokop", dočekao jedan od vozača iz Šri Lanke, koji su došli put Beograda i već mesecima marljivo rade za volanima naših gradskih autobusa.

Preporučujemo

Vrlo brzo smo prešli Most na Adi na kojem gotovo da nije bilo vozila, s obzirom na to da je bilo tek nešto pre 23.00 časa, a zatim smo se zaputili ka Gospodarskoj mehani i Sajmu.

Do te stanice, u autobusu je bila tek još jedna devojka i ja, da bi nam se na Sajmu priključio još jedan momak. Tada kreće onaj zanimljivi deo priče.

Stigavši do Mostarske petlje, vozač iz Šri Lanke uvideo je da zbog teške saobraćajne nesreće koja se dogodila na tom mestu ne može da skrene svojom regularnom rutom dalje ka "Prokopu". 

Problem je u tome što drugu rutu - ne poznaje. 

Molećivim pogledom okrenuo se prvo ka momku koji je tek ušao kod Sajma, a potom i ka meni. I krenula je pustolovina ulicama Beograda.

Na jedno veče, tako sam postao navigacija vozaču GSP-a. 

Foto: Mateja Beljan

Produžili smo pravo preko Mostarske petlje Savskom ulicom sve do skretanja ka Kuli Beograd. U tim momentima, pokušavali smo na neki način da objasnimo momku za volanom da je neophodno da se napravi polukružno skretanje.

Ipak, pošto je slabo poznavao engleski, na kraju se sve svelo na ono narodsko "objašnjavanje rukama". 

I može se reći da je ono bilo potpuno uspešno. Vozač autobusa na liniji "600" uspeo je da skrene u Ulicu Nikolaja Kravcova, a potom da na njenom kraju napravi polukružno skretanje i da se potom ponovo uključi u Savsku ulicu ka Mostarskoj petlji.

Vrlo brzo potom stigli smo i do stajališta Mostar koje je ovom vozaču bilo i više nego poznato, jer ga svakodnevno prolazi i po nekoliko puta.

Na njegovom licu se tada ukazao širok osmeh na osnovu kojeg se moglo videti da pokazuje veliku zahvalnost na pruženoj pomoći. Nekako je delovalo da je tada postala realna ona izreka da nekada nisu potrebne reči kako bi se videlo kako se neko oseća.

Uz pozdrav i mahanje rukama razišli smo se upravo na Mostaru, a vozač iz Šri Lanke nastavio je ka svojem krajnjem odredištu na "Prokopu".

Nema sumnje da je ovo i za njega bilo iskustvo iz Beograda koje će zapamtiti.

(Telegraf.rs)