"Ovo je moj grad, ovo je moja džamija" Muftija srbijanski Abdulah Numan o duhovnom životu muslimana u Beogradu

"Ja ovde živim, ovde mi je lepo. Ovde je moja džamija i volim da čujem zvuk mog jezika - i ekavski i ijekavski govor. Ovde mi je sve pri ruci. Knez Mihailova je jedna od najlepših ulica na svetu, puna kafića koje volim", ove reči od srca su izrečene od strane jednog rođenog Beograđanina, inače muslimana od svoje 19. godine.

Taj beogradski dečak, koji je 1969. godine u dalekoj Indiji otkrio svoj religijski put, samo je jedan od mnogih koji u velegradu žive ispovedajući manjinsku veru, sledeći proroka Muhameda.

Nadamo se da nam ljubazni muftija srbijanski Abdulah Numan, verski vođa muslimana u našoj zemlji, neće zameriti što smo ga ovako "anonimno" uveli u intervju. Njegov čin i njegovo obrazovanje možda zahtevaju da se navedu u prvim rečima prve rečenice, ali srdačan govor o gradu u kome obavlja najvažniju versku funkciju su nas podsetile da je među nama mnogo onih koji se intimno osećaju baš kako je on opisao, koji Beograd smatraju svojim gradom, a Bajrakli džamiju u njemu svojom bogomoljom.

"U Beogradu imamo 15 bogomolja, ovo je prva koja je ikada sagrađena", započinje priču muftija Numan.

Vodeći se pojedinim istorijskim podacima koji ukazuju da džamija datira ne iz 17, već iz 16. veka, on objašnjava koliko je mesto na kome se nalazimo staro i važno.

"Sulejman Veličanstveni je tu spavao. Tu mu je bio čador kada je ušao u Beograd i običaj je da se tamo gde je sultanov čador, tu napravi džamija", priča nam muftija.

Nije Bajrakli džamija bila ni najveća ni najlepša, ali ona je jedina sačuvana i ostala je duhovni centar beogradskih muslimana. Kada su Turci napustili Beograd, ostalo je još muslimanskog življa širom Balkana, koji su u Beogradu zarađivali za hleb.

"Mi od muslimana imamo tri grupe: Romi, Aškalije i muslimani iz Gore. Ta treća grupa su Goranci sa Šar planine, koji kao i svi planinski ljudi imaju svoje običaje. Oni su bili osnova našeg džemata, naše islamske zajednice. Pre ovog štetnog rata u Beogradu je živelo, po nekim podacima, preko 200.000 muslimana. Veliki broj su bili Albanci iz Makedonije i s Kosova koji su ovde dolazili sezonski. Ovde bi prezimeli, a za vreme lepog vremena bi kod kuće zemlju obrađivali. Kad je došao rat, oni su najedanput svi nestali i Beograd je zbog toga siromašniji", priča muftija Abdulah Numan.

Danas su Romi jedni od njihovih najistaknutijih vernika. Oni su u raznim delovima grada osnivali džamije u za to adekvatno uređenim kućama i počeli da se okupljaju, propovedajući veru na njima bliskom jeziku i oko bogomolja okupljajući svoju zajednicu.

Velika je stvar... Beogradske Romkinje i Aškalijke

"Velika je stvar da su jedine žene muslimanke koje su i za vreme komunizma i posle komunizma nosile svoju narodnu nošnju, dimije, usred Beograda i držale pokrivenu kosu usred Beograda bile su naše Romkinje i žene Aškalije. One se nisu stidele svog porekla, one nisu bacile svoju odeću da ih niko ne bi dirao i njih je dragi Alah sačuvao, nigde se nije desilo da je neko istukao Romkinju zato što je bila u svom narodnom odelu.

Došlo je do velikog preobražaja gde su Romi videli da oni mogu sami sebi da prave džamije, da ne moramo svi da dolazimo u ovu džamiju, nego da imamo džamiju pored svoje kuće. Kad su te džamije počele da rade, oko njih su se naseljavali Romi, tako da su se tu napravila romska ostrva, gde se oni između sebe nalaze, gde imaju svoj društveni život, gde deca mogu da se upoznaju, udaju žene.

Jedino na šta moramo da obratimo veliku pažnju je obrazovanje Roma, zato što oni vide veću vrednost u trgovini nego u obrazovanju. U osnovnu školu treba ići osam godina da bi dobili diplomu, a kad kupe nešto i prodaju za pet minuta vide rezultat.

U našoj medresi, pored toga što im predajemo, učimo ih islamu, u isto vreme ih učimo disciplini, kao i da je učenje važno, da je znanje kao takvo važno, da je razumevanje razloga zašto nešto radiš mnogo važnije nego znati to napamet", priča muftija.

Medresa u Beogradu

Medresa je institucija kojom se ponose, gde mladi muslimani iz Srbije mogu besplatno da se školuju, da se hrane i izdržavaju o trošku zajednice, da prespavaju i da doprinesu. A znanje je u islamu veoma važno.

"Mi dozvoljavamo razvoj nauke, razvoj misli, uživamo u tome. Zamislite vi, od jednog nepismenog naroda gde smo za vreme dolaska božjeg poslanika u Meki imali šest pismenih ljudi, od tih šest ljudi se proširila nauka u celom svetu", priča muftija.

Bajrakli džamija

Kao što je već spomenuto, Bajrakli džamija jedina je preostala bogomolja iz osmanskog perioda, a veruje se da je u Beogradu bilo 273 islamske bogomolje. Čak ni ona neko vreme nije bila u funkciji, a tokom austrijske okupacije tu je bila katolička crkva.

Ipak, to nije jedini trag orijentalnog Beograda, materijalni ni duhovni.

"Imamo dva turbeta. Blizu Damad Ali-pašinog turbeta, što je meni mnogo važnije nego turbe, je česma Mehmed-paše Sokolovića. Velika stvar je voda. Vodu su svuda davali, po gradu se mogla piti voda gde god hoćete, zato što je voda izvor života. I ta je voda stalno curila i to smo mi nasledili i sada imamo gradske česme", priča muftija.

A džamija je puna...

"Dođite petkom, džamija je puna, dvorište je puno. Na četvrtom spratu imamo isto džamiju koja je veća od ove i ona je puna. Ljudi dolaze jer im je potrebna vera, potrebna im je uputa, potrebna im je religija i to moramo dozvoliti ljudima", priča muftija.

(Telegraf.rs)