"Podržala me je samo tetka Ružica Sokić": Muftija Numan o svom duhovnom putu i važnosti tolerancije u društvu

Muftija srbijanski Abdulah Numan - rođeni Beograđanin, kao mladić buntovni "hipik", a potom uzorni musliman i svetski teolog, australijski akademik sa četiri fakulteta... Danas on ponosno stoji pred našom Bajrakli džamijom, svojim duhovnim domom, trenutnim mestom službovanja, kome se rado vraća i koji u srcu čuva čak i kada je u dalekom Melburnu.

Preporučujemo

Ovo je muftijina priča o traganju za verom, istinom, ali i o važnosti tolerancije, razgovora i međusobnog razumevanja.

U islam je prešao u Indiji, gde je 1969. otišao kao dugokosi beogradski "hipik" i rešio da pronađe svetlo kojim će pronaći put ka istini. Kada je njemu bilo najteže, kada je njegovu konačnu odluku o veri trebalo da prihvati porodica i okruženje, podršku mu je pružila njegova tetka, slavna glumica Ružica Sokić. Ona je ostavila veliki trag u životu Numana.

"Moja porodica je bila u totalnom šoku, oni su rekli: 'Ah, evo njega, opet nešto...'. Svi su prestali da razgovaraju sa mnom, osim moje tetke Ružice Sokić, ona je stanovala u to vreme ispod nas, ispod džamije u Gospodar Jovanovoj i odmah me je pozvala i rekla: 'Molim te, dođi kod mene da mi ispričaš sve'.

Velika glumica - Ružica Sokić, Printskrin: RTS

Spremila mi je ručak, ručali smo zajedno i ja sam joj to sve ispričao. Ona je mene mnogo volela, ja sam nju mnogo voleo i još je volim, ali ja sam se mnogo stideo, mislio sam da, ako sam ja s njom, ja njoj smetam, jer je ona bila velika glumica, svi je poznaju.

Ali ona je htela sa mnom da se druži i često smo zajedno išli u Atelje. Kod nas u porodici umetnost se mnogo voli. Ja mislim da umetnost oplemenjuje, to je nešto što je iskreno, što je lepo, što nas zbližava na neki način. Koliko je samo pojava Ružice Sokić na ekranu ili u pozorištu zbližila ljude ili za tih dva sata učinila da se lepo osećaju, to je velika stvar, učiniti nekoga u vašem prisustvu da kaže 'E, baš mi je lepo bilo, hajde ponovo da se vidimo'. To je vrlo važno i takvi mi muslimani treba da budemo i jedni s drugima i prema bilo kome.

Mi moramo da shvatimo da kad napravimo đuveč, sve je jednako u loncu i krompir i šargarepa i paprika i meso. E, taj đuveč treba da bude i ljudska zajednica, da se ne pravi razlika ko je musliman, hrišćanin, Jevrejin. Budi ti šta god hoćeš, govori šta god hoćeš, koje god da si vere, ja tebe gledam kako se ti ponašaš prema meni, šta je od tebe tvoja vera napravila, kakvog čoveka", u dahu govori muftija Numan.

Muftija Abdulah Numan, Foto: Mateja Beljan

Njegov put ka duhovnom životu krenuo je iz srca Beograda. Bio je očaran multikulturalnošću i tolerancijom koju je Beograd pružao šezdesetih godina, kada je trg vrveo od stranaca, turista i studenata. Odlučio je da ostavi sve i da krene na daleki put u Indiju. Zvao se tada Ivan Trifunović.

"Pustio sam kosu i pustio sam bradu i otišao sam u Indiju. Tamo sam postao musliman. Kad su me pitali zašto sam doputovao, kazao sam da tražim istinu. I tražio sam je, bio sam sa svima, živeo sam sa sadusima ("sadhu"), koji su svoje telo pokrivali samo peplom. Tamo ima 350 miliona religija, gledao sam u šta ljudi veruju, šta rade...

Radio sam kao baštovan kod jednog budističkog kaluđera pored Nju Delhija. Na jednoj strani je bio njegov hram, a na drugoj strani su bile sobe za izdavanje i od toga je živeo, a u sredini smo imali voće i imali smo 'body tree', drvo ispod kojeg je Buda meditiro. I stvarno je to drvo interesantno, jer ono ima svoje ponašanje i kada pored tog drveta neko prođe, ako je duhovno biće, to drvo zatreperi, to je istina... Ja sam tu radio kao baštovan kod njega i meditirao, sadili smo luk i ruže zajedno, zato što luk čuva ruže od buba, tako da nismo morali da špricamo ništa. I to je za mene bilo nešto novo, jer ja sam dete grada", priseća se Numan.

A onda je otišao u Radžastan, u pustinjsko mesto Adžmer, gde je primio islam.

Adžmer, Foto: Shutterstock

"Tamo je mezar ili grob Muhjudinčštija, koji je proširio islam u Indiji, on je poštovan od svih, tu dolaze i hindusi. Živeo sam tu preko pola godine i onda mi je istekla viza, otac mi je poslao avionsku kartu, ukrcali su me na avion za Beograd, a ja nisam imao ništa sem indijskog odela. Od Crkve Svetog Marka, gde je bio JAT, otišao sam peške do stana prekoputa Ateljea 212 i svi su me gledali. Kad sam zakucao na vrata, moja baka je htela da se onesvesti, jer nisu znali da dolazim. I tako sam se vratio u moj Beograd i našao ovu džamiju", priča Numan.

Kako kaže - svi su ga zvali "Hipi", a u Indiji su ga preimenovali u "Hepi".

Naglašava važnost međureligijske komunikacije i objašnjava da je važno da verski autoriteti međusobno razmenjuju reči, da omekšavaju srca.

"Imamo prijateljske odnose. Ko poznaje nekog sveštenika, odemo, popijemo kafu, pričamo, uživamo, odemo na ručak, provedemo se zajedno koliko vreme dozvoljava, na taj način se družimo, omekšavamo srca jedni prema drugima, a takođe omekšavamo srca i pripadnika naših vera, kad vide da se hodže i popovi druže, onda možemo i mi da se družimo, onda je to u redu. Jer, ima ljudi koji da bi dokazali samima sebi i drugima da su vernici, oni postaju odsečni, neće da se druže, smatraju da svi su grešnici, a da su oni jedini jedini koji ne greše.

Bajrakli džamija, Foto: Mateja Beljan

Ljudi imaju izbor i islam je taj koji taj izvor dozvoljava, međutim, islam isto tako kaže da smo mi istinita religija. Primite odgovornost za svoj izbor, mi primamo odgovornost za islam, ali nemojte da se međusobno svađamo, tučemo i ubijamo u ime vere", zaključuje muftija Numan.

(Telegraf.rs)