"Imam sina, jedinca. On ima sedmoro, a ja samo njega" Njegov lik Beograđani dobro znaju, nama je otvorio dušu

"Imam sina, jedinca. On ima sedmoro, a ja imam samo njega...", rekao je to i zastao. Čuo se samo podnevni žamor u čijem ritmu se pokreće centar Beograda.

"Otišao je preko, radi u Nemačkoj...", dodao je Amet.

Retko kada ćete čuti nešto ovako lično od radnika u uniformi "Gradske čistoće", a koliko puta su vam se s njim možda isprepletali koraci, sudarili pogledi.

I kad je Beograd obasjan suncem, kad ga krasi aprilsko cveće, a čitavo more šetača talasa u Knezu, ali i onih dana kad brije košava, a vi jurite ka Zelenjaku sivim i pustim ulicama, dok se susnežica lepi za šal, put će vam se negde ukrstiti s ovim čovekom.

Nikada se ne osećam sam u ovom gradu, kad ugledam to stameno lice – Amet Huseinovski, radnik "Gradske čistoće", koji mi se nekoliko puta našao kao sagovornik u protekloj deceniji, uvek je tu negde. Popodne, u reonu Zelenog venca, Brankove i Knez Mihailove, on predano čisti. Nakratko staje čim nam se pogledi ukrste, skida rukavice i srdačno se rukuje.

Njegov pokret je neumoran, pogled izoštren, a lice kao da prkosno odbija da izmakne svakom vrelom zraku sunca, udaru vetra ili mrazu koji nemilosrdno, već 22 godine, šaraju njegovo lice.

– Nije to neki posao, da kažem, za uvredu. Taman posla. Ja volim da radim u "Čistoći" – ne pristaje da se požali naš Amet.

Težak posao? Odmah podiže glavu, ne, kaže – lep. Radio je ranije u proizvodnji, ali ulica i ljudi, to ga inspiriše. U Beogradu još važi ono da je učtivo ponašanje zastati, popričati...

– Većinom me znaju. Komuniciramo: "Zdravo – zdravo, kako si..." i normalno nastavljam svoj posao.

Ne promiče mu ništa, ni lepo ni ružno. Kad mislite da vas nije čuo, varate se, kad mislite da vas ne vidi, on se možda samo okrenuo svom poslu. Ali, kad treba da se pomogne – tu je!

– Desilo se jednom u Sremskoj, jedna gospođa menjala je pare u menjačnici i pri žurbi je mislila da je stavila pare u džep, ali ispale su joj dole i ja trčim po nju. Građani iza mene misle da ja hoću da uzmem novac. A mi to ne smemo! Zahvalila se, htela da me časti, ja sam odbio.

Njegov radni dan počinje tamo gde čistače ne vidimo, u njihovim prostorijama gde se presvlače i pripremaju za rad, gde popiju čaj, kafu, prozbore s kolegama i prime zadatke od poslovođe. Posle toga za njega više nema kafenisanja. Ipak, ima svoje trenutke mira. Voli Knez Mihailovu ulicu i Terazije, to mu budi uspomene. Davno je stigao u ovaj grad, iz Makedonije.

– Da sednem nemam običaj, mogu da stojim, ali na svom radnom mestu, gde je moj teren, zapalim cigaru. Ispušim i nastavim dalje.

Nema skrivanja od nevremena. Mogu ulice da opuste, da pobegnu svi, ali ljudi u narandžastim uniformama su kao budni vojnici.

– Ako padne kiša, mi nemamo gde da se sklonimo, već nastavljamo svoj posao. Sećam se za vreme korone, nema nikog na ulici, a mi moramo da radimo.

Neretko su radnici "Gradske čistoće" meta napada, iskaljivanja besa nad slabijim, nedužnim, čovekom koji samo radi svoj posao. Amet nije imao takvo iskustvo, ali dešavalo se da ga neko zaspe ružnim rečima.

– Ja ne ulazim s takvima u razgovor, samo se okrenem, kao da nisam čuo, priča Amet. I dodaje, glasnijim tonom: – Mada sam čuo! Nije nam svejedno. Što bi me neko uvredio ili ja ne daj bože nekog da vređam. Nema potrebe, svi smo ljudi, svi radimo za parče hleba.

(Telegraf.rs)