Zemunski laf, svojeglavi Srbin: Verko je ukrao zanat Italijanima, njegov sladoled kida, a na jedno ne pristaje

"Zemunčić je lutka, topao, lep, prijatan, moram priznati i prijatniji od Beograda."

Uvalili smo se, srknuli espreso i slušali Verka, iskusnog majstora najslađeg zanata – sladoledžijskog.

"Zemun je najlepši u nekom prolećnom ili letnjem danu, u prepodnevnim satima, kad skoro sigurno gotovo da neće biti mušterija. Ja izađem napolje, na moju klupicu, poručim kaficu i uživam... Lepo sunce se pomalja, biće lep dan, obećava, a ja ničim uznemiravan uživam u Zemunu iz sve snage."

Bilo je hladnjikavo, a Sunce je samo na trenutak probijalo oblake najavljujući da će uskoro da navuče onaj zimski štit kada ga samo vidimo, a slabo osetimo.

Pa ipak, uz ovu priču Veroljuba Šobića u baštici kraj njegove kuće, leto je oživelo. A gde je leto – tu je i sladoled, Verkova ljubav, zanat koji drži u rukavu i poslastica čiji "jezik" svi razumeju.

Život mu se vrti oko ledenih vitrina sladoleda s neobičnim ukusima, koje je godinama usavršavao. On nas ne nudi rakijom, već sladoledom od rakije i vina, a kada spomene štrudlu s makom, lati se kašičice i korneta. Tu je i kamilica, ko voli "čaj".

Verko je ponosni Srbin, ali u njemu kao da teče i italijanska krv. Od devedesetih on je učio od vrsnih majstora iz Italije, bezbroj puta odlazio je u ovu zemlju magije za sladokusce, ali nikada tamo nije radio. On je Srbin Italijan, ko pravi sladoled kao da je u Napulju, ali sa srpskim šmekom i ćiriličnim natpisom.

"Ja insistiram na tome da je ovo srpska poslastičarnica, prvo, to je isključivo ćirilica, naše predivno pismo. Sve što vidite, naročito kad je u pitanju voće, to je srpsko voće. To jeste i pravilo zanata, da se uvek koristi lokalno voće i to ima svoje opravdanje. Ja mogu da kontrolišem da li je neka kruška, recimo, prskana ili nije, kog je porekla, ali ne mogu da kontrolišem nijedan mango, ni voće strasti, ni papaju. Imamo predivnu drenjinu, trnjinu, mušmulu, oskorušu, dunju, bundevu... Ako je kruška, to je karamanka, ako je šljiva, mora biti madžarka ili čačanka", priča nam nadahnuto ovaj umetnik za sladolede.

Ipak, kafa (prava kafa, italijanski espreso ili, čak, sladoled od kafe) "govore" italijanski. Espreso pravi na retkom, starom, ručnom aparatu.

Sladoled, kaže, spaja ljude, to je emocija. Zato na jednu stvar nikada ne priznaje — dostava. On želi da mušteriju pogleda u oči, da ponudi da pre odluke proba sve ove ukuse, pa onda da isprati njihovu reakciju.

"Ako osetiš odmah ukus, to je hemija, to ne valja ništa! Potrebno je malo vremena da sladoled prođe kroz nepce i da oda aromu, koja potom traje. Pratim tvoje lice, onaj sitni gest zadovoljstva koji ti ne možeš da iskontrolišeš, to je ono što mene plaća, odavno sam prestao da radim za lovu", priča nam Verko.

A radio je za lovu, i te kako krvavo, kada je to bila stvar opstanka. Zamislite devedesete, mlad i snažan čovek koji s diplomom francuskog jezika i suprugom politikologom nije imao mnogo šansi da nađe "normalan posao".

Zasukali su rukave, upali u neverovatne dugove i otvorili prvu poslastičarnicu. Radili su od jutra do duboko u noć, a onda je uloženo počelo da se vraća. Dobio je poziv da bude generalni zastupnik za repro-materijal iz Italije i od tada je srcem i poslom ostao vezan za ovu zemlju.

"To je onaj prelomni momenat gde ja od malog srpskog sladoledara iz radnjice od 19 kvadrata postajem, zaboga, generalni uvoznik i distributer. Sad ja organizujem sajmove, a od gazde tražim da mi pošalje ozbiljnog majstora, koji će na licu mesta da pravi sladolede da bi se promovisali proizvodi. I tu, ustvari, kreće neka prva ozbiljna krađa zanata.

Mene su mrzeli i poštovali. Morali su da me poštuju, jer sam imao dobre rezultate, a mrzeli su me jer sam svojeglavi Srbin koji ne da da ga upregnu, ne možeš ti mene da teraš, jesi ti si ogroman gazda, ali ja sam mali gazdica, ali gazdica!", otkriva nam Verko tajnu svog zanata, ne kao sladoledžije, već preduzetnika u surovim devedesetim.

"Ja sam se uvek šalio da sam ja pomalo italijanski nacionalista, ja ih volim, stvarno, sličnog smo mentaliteta."

Verko danas živi sam, mada se teško može reći da je sam čovek koji drži mesto susreta i radosti, u kome se stalno čuje zvono mušterija i glasići zaposlenih devojaka... Ipak, sa žalošću nam govori da mu je supruga ove godine preminula, a ćerka ima svoj dom.

Ali, tu su prijatelji, Zemunci. Još malo ima onih mesta gde čovek može da se oseti kao kod kuće.

"Više nema gde da se ode, to je problem, evo ja moram sad da reklamiram, ovde u mojoj blizini prekoputa Velikog trga imam nešto što još liči na kafanu, to je restoran koji se zvao Belo jagnje, a sada Veliki trg, gde još uvek imaš taj filing – konobare s dušom, razgovor između različitih stolova, gde još ima druženja, gde vrlo rado odem da pojedem nešto. Kafane su bile institucija, toga ima sve manje. Ja se držim ove sa sve četiri šape, dok budu trajali. Ja sam, inače, Šapčanin rodom, ja sam nikao u kafani, kod nas nisi muško ako ne prođeš kafane, pa Ciganmalu do sitnih sati, znaš već kako to ide i stvarno mislim da je današnja omladina zakinuta za to, što više kafana nema, to je stvarno bila škola života."

Medijski sadržaj je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.

(Telegraf.rs)