Ivana na svoj drugi rođendan pali sveću u crkvi, za jednu usnulu dušu: Njena priča, ipak, slavi život

Ivana rođendan slavi uz sveću, onu žutu, koja se u crkvi pali dole. Njena priča, međutim, nije tužna, ali jeste teška. To je priča o radosti, ali ne onoj kakva se slavi uz tortu, muziku i piće, već radosti koju nadahnjuju ljubav, vera i večita zahvalnost.

U njenom srcu ima mesta za dve duše, njenu i dušu jednog Vasilija, tragično stradalog čoveka kog Ivana nije poznavala.

Jedan telefonski poziv promenio je njen život:

"Da li možete da dođete u roku od 12 sati u Belorusiju? Imamo organ", čulo se s druge strane...

Zapravo, Ivana nam je odmah rekla da se rodila dva puta. Jednom kada je došla na svet i drugi put kada je dobila bubreg. Taj svoj drugi rođendan slavi u crkvi, uz molitvu i sveću.

Tako je teško govoriti o smrti. Još je teže pomisliti da nečija smrt drugome može da donese osmeh. Ali, postoje trenuci o kojima treba razmišljati i Ivana je tome posvetila život.

"Ja transplantaciju smatram malim vaskrsom, jer to jeste pobeda života nad smrću. Nažalost, donor je moždano mrtav i nema mu spasa, tako su se zamešale karte, ali taj kraj ima priliku da nastavi neke živote, produži neke živote, omogući neke živote", priča nam Ivana.

Gledate li nekad umorne oči prolaznika? Mislite na svakodnevne more, na posao, egzistenciju, dane odmora koji slede... A znate li kako izgledaju oči čoveka koji ide na dijalizu? Nema tu više borbe sa strahom, to je borba nade i beznađa. Ispijeni od umora, žuti od otrova u krvi, čekajuči sledeći dan kada će surova mašina satima čistiti njihovu krv. Gledaju svoju ruku prepunu čvorova i debele igle koje tako teskobno leže u venama.

Ivanu je kući čekala Petra, njena ćerkica. Lako je reći – to je samo dijaliza. Ali, ta mučna procedura jede vreme, snagu i volju.

"Ja sam u poslednjih godinu dana radila dijalizu kod kuće. To je jedan veliki aparat i ceo proces se odvijao tu, u našoj sobi. Ja sam Petri objašnjavala da je to robot koji čisti maminu krv, pomaže mami da ima više energije, da možemo da se igramo i da čekamo da se desi taj jedan poziv, da čekamo kad će mama dobiti novi bubreg i kad ćemo moći da tog robota damo nekim drugim ljudima kojima je potrebniji. Sećam se trenutka kad sam se ja vratila s transplantacije i kad smo sklonili tog robota, koliko je ona skakala i bila srećna. Vikala je 'Ponovo imamo našu sobu, robot više nije tu'", priseća se Ivana.

Danas, njena ćerkica pali sveću i kaže: "Ovo je za maminog donora". Smrt nije tabu. Važna je borba. Ivana se izborila da dobije svoj bubreg, a danas vodi Udruženje građana "Donorstvo je herojstvo" i širi priču dalje. To je borba za jedno "da", koje svi mi treba da izgovorimo onda kad o smrti najmanje mislimo. Jer, sudbina ume da bude i opaka, da nam se ispreči, ali i mi možemo da je nadmudrimo. Jedan izgubljeni život može da spase četvoro ljudi posrnulih od bolesti, kojima snagu daje nada.

"Mene je ova bolest preobrazila u veru, iako sam bila verujuća, moji roditelji i ja smo slavili slavu, krštena sam, krstila sam svoje dete, ali nisam bila aktivni vernik, liturgijski. Ova bolest je mene nekako približila Hristu. Kažu u Rusiji – kad se razboliš, Gospod te se setio", priča Ivana.

Imala je dane kada se sa Bogom svađala u mislima, pa se ispovedala u minskim crkvama. Sa sveštenicima je komunicirala preko "Google translate".

Nadahnuo ju je jedan Moca, njen "drug sa dijalize".

"Doktor je došao i rekao: 'Ivana, imamo jednog novog pacijenta, mlad je, krenuo je na dijalizu, iznenada su mu otkazali bubrezi, molim te, porazgovaraj s njim, ti si pozitivna, olakšaj mu malo, prenesi mu svoje iskustvo'. I onda smo mi krenuli s tom našom družbom. I dan danas smo prijatelji", priseća se Ivana.

Moca ju je motivisao. On je prvi dobio bubreg u Belorusiji. Odlučila se za nimalo prijatan podvig prikupljanja novca, a to je značilo da njena slika bude na oglasu za humanitarnu pomoć. Morala je da proba sve, zbog Petre. Belorusija je jedina zemlja u kojoj je moguće biti na listi za transplantaciju s preminulih donora uz plaćanje medicinskog zahvata. Njen put u trenutku sudbonosnog poziva bio je filmski, ali to je neka druga priča...

Danas, gledajući u Ivanu, gledate u hrabrost, upornost, istrajnost, u ženu koja nije posustajala i nije dozvoljavala da je bilo ko zaustavlja govoreći "Ne...".

Medijski sadržaj je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.

(Telegraf.rs)