Pesme za dušu: Život, ali i najteži dani Jevreja Istočne Evrope opevani su na lepom arhaičnom jeziku jidiš

Starogradska muzika, popularna među narodom, koja se svirala na veseljima, ali i u momentima sete i tuge, deo je folklora svakog modernog naroda. Takve pesme, ispevane na jeziku jidiš, nose posebnu težinu, emociju i poruku. Neke od njih ispevane su u getoima, a neke na svečanoj bini, ali sa suzama u očima.

Upravo istorija i razvoj ove muzike predstavljeni su u prostorijama organizacije Haver – osim stručnog vođenja kroz tajanstveni svet jidiš muzike, prisutni su utonuli u arhaične i moderne jidiš melodije koje pogađaju srce.

Preporučujemo

Hava Alberštajn, Foto: Kořínková Eva / ČTK / Profimedia

Jidiš je jezik Jevreja Srednje i Istočne Evrope, dela jevrejskog naroda koji je iznedrio veliku kulturu ne samo u koegzistenciji s evropskom, već kulturu koja je i te kako uticala na evropsku i američku savremenu scenu. Jidiš muzika samo je jedan od primera, a u svom razvoju dospela je i do Holivuda.

To je u osnovi klezmer muzika, ali uz koju su opevane pesme velikih pesnika. Veliku popularnost stekla je krajem 19. veka i u međuratnom periodu, ali i danas postoje izvođači koji neguju jidiš muziku, koristeći bogato pesničko nasleđe aškenaskih Jevreja iz prethodna dva veka. U stihove su pretočeni i u jidiš muziku pretočeni svakodnevni porodični, društveni, kafanski, potom život getoa, ali i smrt, najcrnji dani stradanja u Holokaustu.

Atmosfera na predavanju, Foto: Mateja Beljan

Zaista je bilo veselih melodija koje prate priče o zgodama i nezgodama. Mnogo češće su setne i pomalo tužne melodije koje sećaju na detinjstvo i mladost.

U neke od jidiš pesama utkane su i najteže emocije povezane sa stradanjem u Drugom svetskom ratu.

Prisutni su uživali u pesmi Kinder Joren, koja kroz božanski glas norveške pevačice Bente Kahan oživljava pesnikovo detinjstvo i "otplovili" su u daleki Kazimir.

Jedna pesma opisuje pomalo komičnu situaciju čoveka koji polazi da kupi konja, ali završava u krčmi i sve pare troši na hedonistički momenat – uživanje u trenutku.

Detalj s predavanja, Foto: Mateja Beljan

Posebno je bila potresna priča o dečaku od 16 godina koji je, u trenucima kada su ljudi ulazili u komore, pevao pesmu o gradu Belcu. Čuvar ga je čuo i rekao mu da nastavi. Iako ova priča nije potvrđena, zastrašujuća pozadina ostala je vezana za pesmu koja je nastala davno pre ovih strašnih dana.

Da se jidiš može pevati kroz suze svedoči i pesma Friling, nastala tokom Holokausta, posvećena smrti supruge autora, stradale u Viljnuskom getou. Autor je preživeo Holokaust i stradao 1954. godine u avionskoj nesreći.

Neke pesme potiču i od aškenaskih iseljenika iz Sjedinjenih Američkih Država, koji su setno pevali o svojim sećanjima. Tako je jedna pesma postala i filmska – u delu "Jevrejin s violinom" iz 1937. godine opisan je život siromašnog oca koji sa ćerkom putuje po svetu, svira i zarađuje za život. Devojka se prerušila u dečaka, jer je put bio opasan, ali se zaljubila u jednog muzikanta. O tome kako je tekao zaplet možete samo naslutiti iz melodije, makar ne razumeli ni reč jidiša.

The Klezmatics, Foto: Pavlíček Luboš / ČTK / Profimedia

Prisutne je oduševila i izraelska kantautorka Hava Alberštajn, koja u savremenom izvođenju oživljava jidiš muziku.

Zahvaljujući ljudima koji još govore jidiš i ovakvim pesmama, kultura aškenaskih Jevreja koji su živeli od Krima do Baltika i od Praga do naših prostora još živi i svedoči o zajednici koja je do Holokausta brojala više od četiri miliona ljudi.

(Telegraf.rs)