Magija sefardske muzike: Umetnik Stefan Sablić poveo nas je u prošlost ritmovima koji struje venama Balkana

Melodični srednjovekovni prizvuk arhaičnog kastiljanskog jezika s prostora Španije, koji je do danas sačuvan u formi jevrejskog jezika zvanog ladino, mogao je do pre Drugog svetskog rata da se čuje i u Beogradu, Sarajevu, Skoplju, Solunu. Još je lepše bilo čuti pesmu na ovom jeziku, koja je u sebi nosila i jedinstveni balkanski ritam. Srećom, jezik još živi, makar u pesmi i umetnosti, a režiser i muzičar Stefan Sablić jedan je od potomaka sefardskih Jevreja koji se ozbiljno zainteresovao za muziku svojih predaka.

Sablić nije naučnik, nije etnomuzikolog, on je izvođač koji godinama istražuje ritam i približava ga srcu slušalaca, nedavno je to učinio i u malom odabranom društvu Beograđana u prostorijama organizacije Haver.

Kultura nadahnuta patnjom, seobama i izgnanstvom sa sobom je nosila pesme radosti i tuge – pevali su je vekovima Jevreji širom Otomanske imperije (na ladino jeziku), prihvatajući uticaj turske i grčke muzike, takođe i arapskog ritma, bosanskih sevdalinki. Često je teško odrediti da li je sefardska muzika izvršila uticaj na neku poznatu pesmu iz Turske, Bosne, Grčke, pa i na neku dragu srpsku pesmu ili je samo primila uticaj naroda s ovih prostora. Druga velika grupa sefardskih pesama potiče iz Severne Afrike i peva se na haketia jeziku, ali je ta tradicija mnogo manje povezana s Balkanom.

Zanimljivo je to da se melodije o životu, ljubavi i patnji, popularne među narodima, mogu čuti i na najsvetijem mestu – u sinagogi na verskom obredu, i to kao liturgijska muzika! Naravno, tada ih prati religijski tekst na hebrejskom jeziku.

Ali magični ritam sefardske muzike ostaje prava misterija. Ne možemo da kažemo ni da li je to danas drevna muzika ili je amalgam kultura koji iz veka u vek prati i svojevrsna moda. Jer niko ne zna kako je zvučala pesma u Hramu, niti tokom izgnanstva iz Iberije... S druge strane, za tekstove pesama često jeste moguće odrediti period iz kog datiraju, jer dok se ritam i muzika menjaju, reči su zapisane i datiraju čak i do perioda pre jednog i po milenijuma.

O tome kako je zaista zvučala sefardska muzika nekada možemo samo da naslutimo, a najraniji snimljeni zapisi datiraju s početka 20. veka, na specijalnim pločama kakve su u početku bile luksuzna i retka roba, ali se na njima ipak našlo mesta i za ovu vrstu muzike.

Sablić se sa magijom sefardske muzike upoznao kao dečak, slušajući hazane u beogradskoj sinagogi. Kao što smo spomenuli, mnoge svete pesme pevaju se na istim onim melodijama koje boemima razgaljuju emocije. Na primer, "Ruse kose".

"Sefardska muzika je nešto što sam prvo otkrio ovde, na ovim prostorima. Jevreji koji ovde žive bili su većinom Sefardi. Sefardi su, inače, Jevreji koji su došli iz Španije, koji su krajem 15. veka bili prognani sa Iberijskog poluostrva i naselili se u zemljama širom Otomanske imperije. Tako su stigli i do ovih naših krajeva. Ovde kod nas bila je granica između Otomanske imperije i Austro-Ugarske. Bilo je i Sefarda i Aškenaza. Sefardi govore tzv. jevrejsko-španski jezik, koji je jedan zanimljivi arhaični jezik i danas se više ne govori, ali se izučava na univerzitetima i fakultetima kao i sefardska književnost i muzika. Ta muzika je interesantna u smislu da je ona bogata sinteza različitih muzičkih tradicija. Sefardi su je doneli sa sobom iz Španije, ali su inkorporirali u repertoar te muzike mnoge druge žanrove s početka 20. veka, od onih naroda među kojima su Sefardi živeli. Konkretno, ovde je bila turska i grčka muzika, sva etno muzika koja je zasnovana na tzv. makamima, modusima, ona je bila bliska i izvršila je veliki uticaj na te tradicije i primila je mnoge od tih tradicija. Melodije su pozajmljivane i šetale su slobodno iz jedne u drugu tradiciju. Spomenuli smo pesmu 'Ruse kose', koja postoji na više jezika i ne znamo čija je ta melodija u originalu", ispričao nam je Sablić.

Miks ide do te mere da su čak i neke pesme višejezične – jedna strofa čuje se na hebrejskom, druga na ladinu, treća na turskom, a četvrta na srpskom – onakvog kako su ga Jevreji toga doba poznavali i umeli da se izražavaju. Sve te primere Sablić je i prikazao svirajući neobičan instrument pod imenom ud (kod nas poznat kao lauta), kojim može da odsvira i razne prelazne tonove kakvi nisu uobičajeni u muzici Zapadne Evrope.

Stefan Sablić je pozorišni reditelj i u svetu teatra ljudi ga prepoznaju, a nosi i prezime koje je već proslavila njegova majka Jelisaveta Seka Sablić. Istraživanje muzike, pogotovo sefardske tradicije i upliv u etnomuzikologiju, je njegovo životno interesovanje koje sa strašću približava ljudima na skupovima kao što je ovaj, održan pred malom odabranom publikom u Haveru.

"Izučavao sam ovu muziku, putovao sam u Izrael, u Istanbul, Izmir, Solun, koji je pre Drugog svetskog rata bio sefardski grad, Sarajevo, iz koga je proizašlo mnogo divnih sefardskih pesama, svuda gde sam išao tažio sam, snimao, bavio se nekim istraživačkim radom, više kao izvođač i neko ko je tražio što više pesama, jer nekada nisu bile dostupne kao danas", pričao nam je Sablić.

(Telegraf.rs)