Pismo profesora Pete beogradske gimnazije: Naša škola nije u krizi

Profesor u Petoj beogradskoj gimnaziji uputio je pismo, potpisano sa "Dugogodišnji nastavnik Pete  Beogradske gimzanije", koje prenosimo u celosti:

"Prilog u trajanju od više od šest minuta, emitovan na jednoj televiziji 22. jula 2026. godine, u kojem je iznet niz tvrdnji, ocena i zaključaka o stanju u Petoj beogradskoj gimnaziji, podstakao me je da se, posle mnogo godina provedenih u ovoj školi, obratim javnosti.

Preporučujemo

Ne činim to rado. Nastavniku je mesto u učionici, sa učenicima, a ne u medijskim polemikama. Ipak, kada se o školi kojoj pripadate godinama stvara slika koju ne prepoznajete kao stvarnost u kojoj svakodnevno radite, ćutanje prestaje da bude odgovornost.

Zato želim da kažem vrlo jasno: Peta beogradska gimnazija nije škola u haosu niti škola u kojoj vlada kriza.

Naprotiv. U školi postoji disciplina, radi se ozbiljno, odnos prema profesionalnim obavezama je zahtevan, ali korektan, a atmosfera među ogromnom većinom zaposlenih je dobra i radna. Prema mom neposrednom iskustvu i razgovorima sa kolegama, stavove koje ovde iznosim deli ogromna većina zaposlenih.

Zato posebno zabrinjava kada se u javnosti stvara slika Pete kao ustanove u kojoj već 18 meseci traje nekakvo vanredno stanje. To jednostavno nije slika škole u kojoj svakoga dana radimo. Posebno tokom poslednjih pet meseci, nastava i život škole odvijaju se uredno i u stabilnoj atmosferi.

U javnosti se mnogo govorilo i o zaposlenima prema kojima su preduzimane određene mere. Međutim, gotovo se uopšte ne govori o činjenici da je četvoro kolega vraćeno na posao i da im je omogućeno da nastave da obavljaju svoje profesionalne dužnosti. Zašto ta činjenica nije vredna medijske pažnje? Da li i ona menja sliku koja se pokušava predstaviti javnosti?

Istovremeno, kada je reč o troje zaposlenih čiji se slučajevi najčešće pominju, javnost mora da zna da mere prema njima, prema informacijama dostupnim zaposlenima, nisu preduzimane proizvoljno, već u okviru postupaka koji se odnose na navodne teške povrede radnih obaveza. Pominjani su neprofesionalan odnos prema obavezama, postupanje prema zaposlenima i učenicima, pritisci i druga pitanja koja moraju biti predmet nadležnih postupaka.

U vezi sa posebno ozbiljnim navodima koji se odnose na odnos prema učenicama, upravo zbog njihove težine smatram da o njima ne treba presuđivati preko televizije ili društvenih mreža. Takve navode moraju da utvrđuju isključivo nadležni organi. Ali isto tako nije odgovorno stvarati utisak da su postupci protiv pojedinih zaposlenih pokretani bez ikakvog razloga.

Kadrovske promene takođe se predstavljaju kao dokaz urušavanja škole. Kao neko ko decenijama radi u prosveti, smatram upravo suprotno: izbor nastavnika i procena njihovog rada moraju da postoje u svakoj ozbiljnoj obrazovnoj ustanovi, posebno u školi koja želi da očuva visok kvalitet nastave.

Posebno želim da ukažem na pitanje takozvanog "Saveta roditelja", čiji se pojedini predstavnici veoma često pojavljuju u javnosti.

Prema informacijama kojima raspolažemo u školi, Savet roditelja Pete beogradske gimnazije nije konstituisan, uključujući i poslednji pokušaj početkom jula 2026. godine. Zato smatram da mediji imaju obavezu da veoma precizno navedu u kom svojstvu pojedinci nastupaju kada govore u ime "roditelja Pete".

Peta ima više od dve hiljade roditelja učenika. Nekoliko glasnih pojedinaca ne može automatski govoriti u ime svih njih.

Dodatnu zabrinutost među roditeljima izazvale su i informacije o prikupljanju po 300 dinara po učeniku na ime troškova Saveta roditelja. Ukoliko Savet nije konstituisan, sasvim je legitimno postaviti pitanje ko prikuplja taj novac, po kom osnovu i na osnovu čije odluke.

Slična situacija postoji i kada se nekoliko kolega u javnosti predstavlja kao glas „nastavnika Pete“. U našoj školi radi oko 90 nastavnika. Ogromna većina tih ljudi ne gostuje po televizijama, ne vodi političke i medijske kampanje i ne objavljuje svakodnevno saopštenja.

Oni rade svoj posao.

Predaju.

Ocenjuju.

Razgovaraju sa učenicima.

Pripremaju ih za fakultete i život.

I njihovo ćutanje ne znači da se slažu sa najglasnijima.

Postavlja se i pitanje izveštaja o učenicima koji se pojavljuje u javnosti kao relevantan pokazatelj stanja u školi. Ko ga je sačinio? Koje stručne kvalifikacije imaju autori? Na kom uzorku je istraživanje sprovedeno? Kako su učenici birani? Koja je metodologija korišćena?

Bez odgovora na ta pitanja nijedan dokument ne bi smeo da bude predstavljen javnosti kao nesporna slika raspoloženja svih učenika Pete gimnazije.

Tvrdnje da učenički parlament praktično ne funkcioniše takođe ne odgovaraju onome čemu svedočimo u školi. Učenički parlament postoji, aktivan je i sarađuje sa školom.

Važne su i reči koje mediji biraju. "Uprava škole" i "rukovodstvo škole" nisu nužno isto, kao što "prinudna uprava" i Privremeni organ upravljanja nisu isti pojmovi. Kada se govori o obrazovnoj ustanovi i osetljivoj situaciji, terminologija mora biti precizna, jer izbor reči može unapred da sugeriše zaključak publici.

A postoji jedna činjenica koja možda najbolje govori koliko se medijska slika razlikuje od stvarnosti.

Peta beogradska gimnazija je već u prvom upisnom roku popunila sva mesta u svih deset odeljenja.

Roditelji su, uprkos svemu što su prethodnih meseci mogli da čuju i gledaju u pojedinim medijima, svoju decu ponovo poverili Petoj.

Još je zanimljivije da su, prema informacijama koje imamo, i pojedini od najglasnijih kritičara škole upravo ove godine upisali svoju mlađu decu u prvi razred Pete beogradske gimnazije.

I zato postavljam jednostavno pitanje:

Ako je Peta zaista škola u takvoj krizi kakvom je predstavljaju — zašto joj upravo oni ponovo poveravaju svoju decu?

Nemam nameru da određujem uređivačku politiku bilo kog medija, niti da osporavam pravo novinara da kritički istražuju rad škole. Naprotiv. Kritičko novinarstvo je potrebno svakom demokratskom društvu.

Ali upravo zato ono podrazumeva proveru činjenica, razgovor sa svim relevantnim stranama i jasnu razliku između činjenice, tvrdnje i ličnog stava.

Zato bih voleo da se postavi i pitanje: da li je prilog emitovan 22. jula pružio javnosti potpunu i objektivnu sliku Pete beogradske gimnazije? Da li su se čuli svi relevantni sagovornici? Da li su proverene sve tvrdnje? I da li je gledaocima omogućeno da na osnovu činjenica sami donesu zaključak?

Ne tražim da bilo ko veruje meni na reč.

Tražim samo da se ista merila provere primene na sve strane.

Ovo pišem kao čovek koji je decenije svog života proveo u Petoj beogradskoj gimnaziji i kome je stalo do njenog ugleda, ali još više do učenika koji svakoga jutra ulaze u njene učionice.

Ogromna većina mojih kolega želi samo jedno: da radi svoj posao časno, profesionalno i u miru.

Mnogi ne žele javno da govore jer ne žele da njihove porodice, profesionalni život i imena postanu predmet obračuna na društvenim mrežama i u medijima.

Iz istog razloga ni ja u ovom trenutku ne želim da svoje ime pretvorim u temu važniju od onoga što sam napisao.

Peta beogradska gimnazija nije nekoliko ljudi koji najglasnije govore u njeno ime.

Peta su njeni učenici, profesori, roditelji i generacije koje su iz nje izašle.

I upravo zbog njih javnost zaslužuje da čuje i drugu stranu."

(Telegraf.rs)