Japanci u Beogradu su nam otkrili kako izgleda kremacija kod njih: Ovo je najemotivniji trenutak

Porodice daju poslednju reč kada je u pitanju način sahranjivanja. Poštujući poslednju želju najmilijih ili sami donoseći odluku za koju misle da je najbolja, u oko 20 posto slučajeva u Beogradu odlučuju se za kremaciju.

Nedavno je u poseti Novom groblju bila grupa Japanaca, koji su želeli da se upoznaju sa srpskim običajima i praksom kremacije kod nas. Oni su došli iz jedne ozbiljne institucije Kasouken, istraživačkog instituta za kremaciju, groblja i sahrane sa sedištem u Tokiju.

Preporučujemo

U neformalnom razgovoru s njima, saznali smo kako se kremacija vrši u ovoj dalekoj zemlji. Za odlazećom dušom ne ostaje samo prah. Postoji nešto što se brižljivo čuva i što bi moglo možda bolje da se uklopi u našu tradiciju.

Najpre, Japan je zemlja u kojoj gotovo da nema klasičnog sahranjivanja. Tek mali broj porodica odlučuje se na taj čin, pre svega iz religijskih razloga, na primer, kod muslimana i nekih starih verskih tradicija Japana. Veoma je teško pronaći grobno mesto za polaganje tela.

Ipak, postoje porodične grobnice, kao važna mesta sećanja. U njima se, u podzemnom delu, nalazi prostor za smeštaj urni, koje se dodaju kada neko od članova porodice premine. Tasko se, prilikom sahrane, Japanci prisećaju i predaka.

Postoji i mogućnost da se posmrtni ostaci pospu u okean, ali na zemlji to nije dozvoljeno, izuzev nekih posebno definisanih područja.

Međutim, u urni koja se čuva u grobnicama nije prah već - kosti.

Sahrana podrazumeva ritual u hramu, a porodica se potom okuplja ispred krematorijuma. Najbliži prisustvuju činu kremacije. Nakon toga, za pokojnikom ostaju kosti, koje se ne pretvaraju u prah mehaničkim putem, već se samo očiste od pepela. Ožalošćeni učestvuju u procesu polaganja usitnjenih kostiju u urnu, tako što svako štapićem prebacuje po komadić.

Možda za našu kulturu ovo deluje pomalo neobično, ali je to sigurno najemotivniji trenutak sahrane. Specifična kost iz kičme koja podseća na budu u molitvi stavlja se na vrh.

Urna se potom prevozi vozilom koje je dizajnirano kao hram.

Ono što je u ovoj tradiciji blisko našoj jeste čuvanje posmrtnih ostataka. Poznato je da prilikom uobičajenog sahranjivanja za telom ostaju samo kosti i često se govori o “kostima” nekoga ko počiva na određenom mestu. Takođe, postoje i spomen-kosturnice gde su u kasetama smeštene kosti stradalih vojnika, koje su ekshumirane iz grobova.

Japanska tradicija, tako, zapravo čuva ono što od ljudi ostane milenijumima pošto njihova duša napusti svet, kosti, čiste, brižljivo i sa posebnom pažnjom položene u urnu.

Kod nas se kremacije vrše malo drugačije. Postoji oproštajna kapela u kojoj se hidrauličnim mehanizmom sandnduk spušta u podzemni deo i to je čin opraštanja. Nakon toga sanduk se transportuje u krematorijum na Lešću, jedan od dva u Srbiji. Po pravilu, kremacija se izvodi u prisustvu radnika Pogrebnih usluga, sa pijetetom prema preminulom i uz pažljivo prebacivanje posmrtnih ostataka u urnu. Urnu potom preuzima porodica koja može da je položi u grob, grobnicu, kasetu u kolumbarijumu ili rozarijumu, ili da pepeo pospe u jedinstveni Vrt sećanja, jedino mesto na kome je takav čin prosipanja pepela pokojnika moguć.

(Telegraf.rs)