"Možda spava": Ivin grob je kao soba - slatkiši, igračke i slike. Za 13. rođendan doneli su poklon koji boli

Bistre plave oči, širok osmeh i toplina u pogledu. Ovako izgleda svaka fotografija devojčice Ive Marinković (13) iz Lunovog Sela, koja je 20. oktobra 2020. godine podlegla povredama, nakon što ju je, nadomak škole, pregazio vozač D.J. (66).

A fotografija ima svuda. Na njenoj kući gde je živela sa roditeljima, u sobi koju je delila sa bratom Danilom, u holu škole koju je pohađala i na mestu gde je našla svoj večni mir. Sve odiše težinom sudbine jednog nedužnog deteta, punog nežnosti, radosti i ljubavi prema životu. Fotografije vas "gledaju" sa svih strana i uvek navode na pitanje - zašto?

Sećanje na Ivu Marinković stanovnici Lunovog Sela čuvaju svaki dan. Dok drugari i nastavnici u školi donose slatkiše i cveće na mesto gde je sedela, roditelji redovno obilaze grobnicu. Tu, na seoskom groblju, posebno je teško. Mesto gde je sahranjena, vidi se iz daljine. Igračke koje je volela, slatkiši, cveće, fotografije - sve je uređeno da podseća na njenu sobu.

Majka Biljana, otac Boško i brat Danilo skoro svaki dan su tu. Održavaju, uređuju, pale sveće i zalivaju cveće suzama. Kažu, tu su joj najbliži, osećaju njeno prisustvo, iako duboko u srcima očekuju da će se jednom odnekud pojaviti.

- Znači nam što smo uspeli da uredimo da ovde bude kao njena dečja soba. Često dolaze deca iz škole, ostavljaju igračke i slatkiše. Ko god dođe neko joj donese nešto. Sedimo ovde, ali ne verujemo da se to desilo. Nama je svaki dan, kao da se tek sve dogodilo. Ne mirimo se sa činjenicom da naše Ive nema - priča za Telegraf.rs Ivina majka Biljana.

Veliki braon meda ističe se među svim igračkama. Bila je to njena rođendanska želja koju joj je drugarica Rada ispunila za 13. rođendan.

- Ovo je njena večna kuća, a biće i naša jednog dana. Nadamo se ćemo tako jednom opet biti zajedno - priča kroz suze majka.

Na Ivinoj porodičnoj kući, pored ulaza, stoji njena velika uramljena fotografija. I unutra se, na svakom koraku, čuva sećanje na nju. Dečja soba koju je delila sa bratom ostala je ista kao i onog jutra kada ju je poslednji put napustila.

- Bila je dete koje bih svima poželela - priča Biljana dok nam pokazuje pohvalnice koje je Iva dobijala kao odlična učenica i ljubiteljka folklora.

Na spomeniku podignutom Ivi stoje uklesani stihovi pesnika Vladislava Petkovića Disa.

"Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I s njom spava, neviđena, njena lepota;

Možda živi i doći će posle ovog sna".

Dan koji je promenio sve

Bilo je to 16. oktobra. Dan koji je počeo kao i svaki drugi.

- Ušla je tog jutra u našu sobu, češljala se ispred našeg ogledala i kao i svako jutro nam rekla: "Gde ste, roditelji moji". Bili su im skraćeni časovi zbog korone. Danilo je otišao do njene učionice da je pita da li da je čeka. Rekla mu je da je ne čeka, jer ima sedam časova. Da stvar bude gora, moj muž je prolazio pored pumpe da natoči gorivo, ona je bila u prodavnici, pa su se mimoišli. On nju nije video, ali ona njega jeste. Rekla je: "Šta ima veze, blizu mi je kuća". Proganja nas to, kao da smo mogli da sprečimo da se to ne desi - kaže Biljana.

Oko 12 sati usledio je poziv.

- Zvao me je njen nastavnik fizike i rekao da imamo problem. Znala sam da ona nikad ne pravi nikakve probleme. Kada sam pitala šta je bilo, rekao mi da su Ivu udarila kola. Moj prvi komentar je bio: "Jesu mnogo?"

Iako je devojčici ukazana prva pomoć, nakon čega je odvezena u bolnicu na operacije, prognoze nisu bile dobre. Iz Užica je, uz molbu roditelja, prebačena u Beograd.

- Tih pet dana bila je agonija. Prognoze su u startu bile takve da se pripremimo na najgore. Ipak, molili smo se Bogu i nadali. Organizovali smo i molitvu u crkvi u kojoj je Iva krštena. Mnogo ljudi je došlo tu, svi su bili uz nas i želeli su da nam pomognu, ali nije bilo spasa. Tog 20. oktobra mog muža je pozvao jedan lekar i javio nam da je Iva preminula - govori nam Biljana kroz suze.

Bol, tišina i neverica zavladali su u Lunovom Selu.

- To je osećaj ljutnje, besa, neverice, izdaje... Osećate se da ste nula, ništa. Kao zrno peska u pustinji. Da ste u odnosu na Boga jedan mrav.

Roditeljsko srce nikada neće moći da se pomiri sa gubitkom deteta. Ipak, Biljana i Boško su našli snagu da krenu dalje, uz svog sina Danila.

- Odmah smo krenuli da radimo, i to nam je pomoglo. Ali, teško je mnogo. To se ne može nikada preboleti. Kada sanjam Ivu, nikad ne sanjam naš život pre tragedije, nego uvek bolnicu, da je ona tu sa nama, ali mora da ide. I u snu sam svesna da nije tu. A želim da bude.

I Ivin otac Boško svaki dan pred očima ima prizor tragedije.

- Kada su mi javili, brzo sam seo u kola i otišao na lice mesta. Zatekao sam dosta ljudi i Ivu u nesvesnom stanju. Dozivao sam je, pokušao sam da je zovnem. Pokušao sam da joj otvorim usta da proba da diše. Ubrzo je stigao i sanintet. Posle je usledilo sve ostalo. Samo sam se molio Bogu da bude dobro i da se oporavi - priča uplakani otac.

Bol u njegovom srcu podjednako je velika.

- Ne mogu da se pomirim sa tim da je više nema. Zamišljam da je ona tu negde i da će doći. Tome se sve nekako nadam.

Mural na školi kao opomena

Na zidu škole koju je pohađala Iva Marinković, oslikan je predivni mural sa njenim likom. U živim bojama, pun topline i sreće, opisuje je baš onakvu kakva je bila.

Ivin nastavnik fizike Budimir Ćatić, koji ju je zatekao kada je udarena, objasnio nam je da je ideja o muralu potekla iz same škole.

- Imali smo ideju da organizujemo nešto kako bismo čuvali sećanje na Ivu. Usaglasili smo se da je ovo mesto bilo najbolje za oslikavanje murala. Postojala je bojazan koliko će deca to emotivno da prihvate. Ipak, ovaj mural je tu i kao opomena da se ovako nešto više nikad ne ponovi. Da Iva bude čuvar ostaloj deci - kaže Ćatić.

Kako tvrdi, nakon tragedije, u školi više ništa nije isto.

- Oni kod mene dolaze u šesti razred i tada su svi stidljivi. Bila je jako inteligentno dete, vremenom se oslobađala. I taman tada, u sedmom razredu, kad je dobila svoj pun sjaj i počela da uživa u tome što radi, izgubili smo je. Izuzetno je teško ući u taj razred ponovo, a znaš da nije tu. Učenici i dalje čuvaju njeno mesto u razredu. Donose bombone i cveće. Teško je držati čas.

Teško je i svima koji su poznavali ovo ljupko dete. Njene najbolje drugarice, Snežana i Radmila, pažljivo neguju kutak škole posvećen samo Ivi. Zajedničke fotografije, crteži, sastavi. Sve to krasi jednu tablu u školskom holu.

- Sve vrline mogu da stanu u nju i teško nam je bez nje. Živeće dok je u našim srcima.

- Svakome bih poželela da ima osobu kao što sam ja imala Ivu. To vam je kao druga sestra. Bez nje je sve drugačije i mnogo nam fali.

Krivac za nesreću na izdržavanju kazne

Sećanja na Ivu žive svakog dana, kao i pitanje - da li je nesreća mogla da bude sprečena?

Okrivljenom da je izazvao fatalnu saobraćajku, tako što je svojim vozilom naleteo na Ivu, u blizini njene porodične kuće, D.J. je određena mera bezbednosti "obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi", navodi se u rešenju Apelacionog suda u Kragujevcu, koje nam je ranije dostavilo Više javno tužilaštvo u Užicu.

"Istim rešenjem je prema okrivljenom izrečena mera bezbednosti zabrana upravljanja motornim vozilom "B" kategorije u trajanju od pet godina", navedeno je.

Ono što je istragom utvrđeno jeste i to da je okrivljeni D.J. pre vožnje konzumirao supstance koje su uticale na njegovu sposobnost upravljanja vozilom, te da je bio u "stanju omamljenosti usled dejstva benzodiazepina".

Još jedan od zaključaka ukazuje da je sposobnost D.J. da upravlja motornim vozilom bila ozbiljno dovedena u pitanje, budući da je veštačenjem pokazano da imao simptome psihoorganske razgradnje ličnosti tj. "da boluje duševne od bolesti organski sumanuti poremećaj sličan shizofreniji".

Ipak, nijedna mera ili kazna roditeljima ne može vratiti dete.

- Ivu ne može niko vratiti, ali mi nećemo stati na ovome - kaže Boško Marinković, smatrajući da je ova nesreća ipak mogla biti sprečena, da je bilo više odgovornosti.

Kod meštana ovog sela prisutan je strah da se nešto slično ne ponovi, budući da je bahate vožnje na njihovim nepreglednim ulicama sve više.

- Nažalost, jure i dalje. Brzo se vozi ovim našim putevima, a kontrole je malo. Ne vodi se računa, vrlo je opasno. Ako je sad ovako, ne znam šta će biti dalje - podseća Biljana.

(Tlelegraf.rs)