Bivšeg predsednika Srbije živog zakopali? Čuveni forenzičar otkrio strašne detalje, ubili ga srpski specijalci

@Куч Калимеро

Нисте у праву, Иван Стамболић је био председник Србије у периоду 1986-1987. године.

@Zoki

Ima i gorih,brutalnijih kojima pare više znače nego ljudski životi.Sve su to životinjski instikti bez etike.

@Zoki

Da. Pokušali da spale ljude u Novom Sadu.

@Zoki

А ко су ти “лудаци који могу тако да убијају”, а “ ту су око нас”, молићу Вас, лепо?... Просто, огромна је штета да само Ви и ових првих петоро који су “лајковали” ову Вашу тако метафоричну и “бистроумну” констатацију зна илити познаје све те “око нас”, а не жели да подели своје сазнање са остатком заједнице што би, несумњиво, било драгоцено за исту, у смислу наше заједничке безбедности... Дакле, ризничар сте једне тајне од огромне важности по све нас, а љубоморно је чувате за себе и истомишљенике... Хммм, чини ми се да је то доста себично, зар не?... А да ли бисте могли допустити нам да бар “наслутимо” кад бисте нам могли приопштити имена тих “лудака” па да се негде прикријемо, сачекамо тај Ваш дан открића и, тако повучени, прикривени, апстинирајући од свега, - преживимо?... Или ћете, радије и пре то учинити пред неким другим, туђим, који би, потом, поступио ригорозно и “егземпларно”, по Вашој дојави о “лудацима”?... Колико памтим, кроз историју, ниједна идеологија није гајила симпатију према лумпенпролетаријату, вероватно с ваљаним разлозима... Новост код глобализма и ових “либералних похода” на суверене државе и народе јесте да, уз својеврсни “микс” модерних информационо-технолошких достигнућа (читај:интернет-таблет- мобилни телефон, итд., итд....) и психопатологије, постиже ефекат да се и јединкама са социјалне маргине исувише причиња како су политички актер у малим “приземним” и “подземним” радовима у току... Памет и савест налажу да се припази на мир и ред у својој кући па се, потом, евентуално, по изричитој потреби, прекорева и ружи сопствена чељад.... Бај д’ веј: у васцелој историји ових, “наших”, “српских убијања”, да ли сте икад помислили да у том зачараном кругу, (“Circulus vitiosus”), почесто, убијени зна бити потомак убице?... Несумњиво, све то спада у ред историјских националних трагедија које још увек не преболевамо... Зато нам савест налаже да у времену када нам непозван туђин куца на врата наше заједничке куће не проналазимо са тако неподношљивом лакоћом међу нама “лудаке који могу тако да убијају” , јер нам то неће помоћи у смиривању ове спирале насиља која нам се свакодневно “нуди” и из које бисмо, ако јој допустимо да се “размаше”, тешко могли изаћи без огромних рана које бисмо понели у будућност...