PROŠLO JE 15 GODINA, A OVO JE JEDINI TRAG: Ovako kako izgleda dom Đorđa Andrejića, prizor će vas rasplakati!

Trinaestogodišnji Đorđe Andrejić nestao je 22. jula 2010. godine u selu Majilovac, nakon što je sa majkom pošao da okopava baštu koja se nalazila između njihovog i susednog sela, a kuća u kojoj je živeo danas stoji tiha i prazna, kao da je vreme u njoj stalo onog dana kada je nestao.

Kapija je zatvorena, zavese navučene na prozore u prizemlju, dok su stakla na spratu spuštena na određenim mestima kako bi ulazio vazduh u prazan prostor. Nekada porodični dom, mesto gde su živela dva mala i razigrana deteta, te 2010. godine postao je samo mesto tuge i bola, sa uspomenama na dečji smeh.

Dečakov otac Dejan preminuo je ubrzo nakon njegovog nestanka, a u medijima je tada pisano da je preminuo slomljen od tuge i pritiska koji je pratio porodicu. Sestra je, nakon što ju je tokom suđenja preuzeo Centar za socijalni rad, odrasla i udala se preselivši se u drugi grad. Njihova majka Marina je, nakon što je zvanično oslobođena optužbi, prvo živela u kući, ali je nakon nekoliko godina i ona napustila porodični dom i preselila se kod ćerke, zauvek napustivši selo u kojem joj je život obeležen.

- Ne verujem da je preminuo slomljen od bola i tuge za sinom. Dejan je umeo često da popije i pre samog nestanka dečaka i stradala mu je jetra, a čudno se ponašao u tim danima. Neki pričaju da je i on bio umešan u ceo slučaj - ispričao je za Telegraf.rs jedan meštanin Majilovca 15 godina nakon nestanka Đorđa Andrejića.

Kuća je ostala iza njih, zatvorena i napuštena, kao simbol svega što se raspalo tog kobnog dana kada je nestao Đorđe Andrejić. Ispred nje se više niko ne zadržava, iako dvorište izgleda kao da ga neko redovno održava. Trava je uredno pokošena, a kapija je vezana žicom, kako bi sprečila da neko uđe i remeti tišinu koja je obavija.

Meštani prolaze pored, više je ni ne gledaju. Retko ko se zaustavi, a još ređe želi da progovori o onome što se dogodilo pre 15 godina. O nestanku dečaka u selu se danas gotovo i ne priča, kao da je ta kolektivna tuga u danima potrage za njegovim telom prosto isparila iz njihovih duša. Mali Đorđe Andrejić bi možda bio i zaboravlje, da nije podsećanja o njegovom nestanku svake godine koji mediji pišu, jer takav događaj ne sme biti zaboravljen.

- Ne priča se više o tome ovde, samo kada pročitamo podsećanje u novinama… ali znate kako to ide, prošlo je mnogo godina i svako ima neko svoje mišljenje - ispričala je jedna meštanka za Telegraf.rs.

Priča o nestanku trinaestogodišnjeg dečaka spominje se samo usput, u šapatima podstreknutim nestankom dvogodišnje Danke Ilić ili na godišnjicu njegovog nestanka, a selo na kratko ponovo oseti nelagodu koja se nikada nije do kraja povukla.

Jedan stariji meštanin Majilovca kaže da u vreme nestanka dečaka nije bio u Srbiji, ali da je po povratku čuo različite verzije onoga što se dogodilo.

- Ja nisam tada bio tu, ne znam baš puno, ali o tome se ovde više ne priča. Tražili su ga tamo oko starog groblja, ali svi sumnjaju da je njegov otac nekako umešan. Da ga je kidnapovao i prodao - ispričao je on za Telegraf.rs.

Takve priče, bez dokaza i potvrda, godinama kruže mestom, menjaju oblik i prenose se, kao legenda, sa kolena na koleno među onima kojima je još uvek stalo do toga da se sazna istina.

Istina, međutim, nikada nije utvrđena. Kuća Andrejića danas je nemi svedok te neizvesnosti, zaključana i zaboravljena kao i odgovori na pitanje šta se tog dana zaista dogodilo sa trinaestogodišnjim dečakom.

Šta se dogodilo tog kobnog dana?

Trinaestogodišnji Đorđe Andrejić nestao je 22. jula 2010. godine, u selu Majilovac kod Velikog Gradišta kada je sa majkom Marinom krenuo iz porodične kuće ka bašti koja se nalazila oko kilometar i po od kuće, između sela Majilovac i Kurjača, uz ivicu šumskog pojasa Beljanice. Pre nego što su krenuli, Marina i Đorđe Andrejić su ostavili poruku njegovom ocu Dejanu da idu u baštu i da će se vratiti kasnije tog dana.

Prema Marininoj verziji događaja, tog dana su se, vraćajući se iz bašte, izgubili u šumi. Ona je, kako je izjavila, bila povređena pa je Đorđe otišao ispred nje kako bi pronašao put. Đorđe je tada, prema njenom svedočenju, uzviknuo: "Mama, vidim put", samo da bi se ubrzo nakon toga začuo vrisak, a Đorđe Andrejić nestao bez traga.

Dva dana kasnije, 24. jula, Marina se pojavila na zemljanom putu kod sela Kurjače u blizini Manastira Nimnik. Pronašao ju je bračni par koji je tuda prolazio automobilom, a prema njihovoj priči, Marina je bila bosa, izgrebana i blatnjava, sa povećom rasekotinom na nozi. Oni su joj ponudili prevoz i odvezli je do kuće gde je, prema navodima meštana, rekla Dejanu da je Đorđe nestao.

Policija je odmah obaveštena i potraga je pokrenuta, a kako je poslednji put viđen upravo sa majkom, ona je postala glavna osumnjičena u njegovom nestanku. Potraga je trajala mesecima, a učestvovali su pripadnici vojske, policija, žandarmerija, lovci, meštani i psi tragači. Šuma, bunari, livade i teško pristupačni predeli pretraživani su danima, ali od Đorđa nije bilo ni traga.

U tom periodu, Marina Andrejić, kao glavna osumnjičena, u policiji i prilikom istrage daje više različitih iskaza. U početku je pričala kako su se izgubili i da je dete nestalo u šumi, da bi kasnije promenila priču i rekla kako je sina udarila motikom i da je izgubio svest, ali da se probudio. Na kraju je, kako je navedeno u medijima, pod pritiskom policije, priznala da je Đorđa usmrtila udarcem motike i da je njegovo telo prekrila lišćem i granjem u šumi. Marina je tada odvela policiju na mesto gde se, kako se sumnja, dogodilo ubistvo, ali uprkos masovnoj potrazi i pretrazi terena Đorđevo telo nikada nije pronađeno u celosti. Prilikom pretrage terena, lovci su pronašli lobanju 40 metara od mesta na koje je Marina odvela pripadnike policije i obavestili policiju, koja je mačetama morala da raskrči put kako bi prišla samoj lokaciji, a DNK analizom utvrđeno je da pripada nestalom dečaku. Ostatak skeleta, nažalost, ni 15 godina kasnije nije pronađen.

Marina Andrejić je optužena da je počinila krivično delo teško ubistvo, prvostepeno je osuđena 15. marta 2011. godine u Višem sudu u Požarevcu na 20 godina zatvora. Tu presudu Apelacioni sud je vratio na ponovno suđenje, međutim presuda je ponovo bila ista. Marina Andrejić je provela ukupno 703 dana u pritvoru, nakon čega je Apelacioni sud poništio presudu i pravosnažno je oslobodio od optužbi zbog nedostatka dokaza koji je dovode u vezu sa krivičnim delom.

Nakon oslobađajuće presude, Marina Andrejić je tužila državu za nezakonit pritvor i dobila parnicu, a država joj je isplatila 2 miliona kao odštetu. Tada je podnela i tužbu Evropskom sudu u Strazburu, ali slučaj i dalje nije okončan.

Petnaest godina nakon nestanka Đorđa Andrejevića oglasila se za medije izjavivši da već godinama trpi torturu od naroda koji sumnja u to da ona nije imala ništa sa nestankom deteta, kao i da i dalje traži istinu.

(Telegraf.rs)