MRTVA USTA NE GOVORE! Stefan i Slaviša nestali u ambisu od 35 metara: Šta krije ukleto jezero kod Leskovca?

Stefan Krstić (38) i Slaviša Antić (47), iskusni ribolovci, ispraćeni su na večni počinak ove nedelje, nakon što su ronioci Žandarmerije, u nedelju 21. februara na jezeru Barje kod Leskovca, na dubini od oko 35 metara pronašli njihova tela. Voda jezera je, nakon gotovo tri dana bezuspešne potrage, konačno "progovorila", ali tek onda kada više nije imala šta da vrati.

Na obali jezera Barje danas nema ničega što bi prolazniku ukazalo na to da je na tom mestu prethodnih dana trajala drama i nada dve porodice da će se njihovi najmiliji sigurno vratiti svojim domovima. Nema traka, nema gužve, nema buke, samo vetar koji povremeno pređe preko površine i razbije ogledalo vode, a onda se sve ponovo smiri.

Ljudi iz ovog kraja o nesreći koja ih je zadesila govore tiho, odmahujući glavom nad tužnom sudbinom dvojice muškaraca.

- Ko će ga znati… mrtva usta ne govore. Da l' je vetar, da l' su talasi, da l' je riba... To su samo oni znali - kaže za Telegraf.rs jedan meštanin sela Barje.

Put do jezera koje čuva tajnu

Do samih delova obale jezera Barje ne dolazi se lako, automobilom gotovo nikako, jedino peške ili traktorom, uz dosta opreza i strpljenja. Postoje uski putići koje su ribari utabali stopalima, staze koje se jedva naziru između šiblja i mladog rastinja. Neki od tih prolaza danas su zatvoreni, jer su stabla tokom zime popustila pod snegom i ostala da leže preprečena preko nekadašnjih prilaza.

Strmina prema jezeru nije blaga, tlo je natopljeno podzemnim vodama, a blato je teško i lepljivo, hvata se za obuću i ne pušta lako. Svaki korak mora da se meri. Na pojedinim mestima, dok silaziš ka vodi, imaš osećaj da te zemlja zadržava, kao da te upozorava da se okreneš i vratiš odakle si došao.

Kada se konačno stigne do same obale, voda izgleda mirno, kao da se ništa nije dogodilo pre samo nedelju dana. Površina ne otkriva dubinu, a dubina na jezeru Barje ume da bude nagla i ozbiljna. U pojedinim zonama, kažu poznavaoci, dno se spušta gotovo odjednom, jer jezero nije prirodno formirano, već je nastalo pregrađivanjem rečne doline. Ispod vode su ostale stare linije rečnog korita, potopljeno drveće, neravnine i prepreke koje se ne vide sa površine.

Četiri života odnela voda

Jezero Barje je akumulacija iz koje se Leskovac snabdeva pijaćom vodom, ali je istovremeno i mesto okupljanja, ribolova i vikendica. Leti, sa druge strane od mesta gde se dogodila ova nesreća, postoji i kupalište. Deca skaču u vodu, porodice donose stolice i suncobrane, a jezero deluje pitomo.

Međutim, stariji meštani pamte i drugačije priče, one koje su se delimično i zaboravile, ali i one na koje samo tužno uzdahuju i šturo odgovaraju.

Pre nekoliko meseci, kako kažu, jedna žena se utopila, ali, prema njihovim rečima, sumnja se da je to namerno učinila, kao i da je prethodno govorila o tome šta planira da uradi.

Kroz priču sa meštanima, ekipa Telegrafa saznala je i za događaj od pre više godina, kada je navodno isplivalo telo muškarca, ali uz obaveznu napomenu da niko ne želi da ga držite za reč jer je taj slučaj bio pre više od pet godina.

Takve priče, poluizgovorene i obavijene sumnjom, daju jezeru sloj koji nije vidljiv na prvi pogled. Jezero Barje ne nosi reputaciju mesta na kome se nesreće dešavaju često, ali svaka koja se dogodi ostavlja trag u kolektivnom pamćenju sela oko njega i upravo zato, kada stradaju ljudi koji su na vodi odrasli, osećaj je drugačiji.

Stradali oni koji "znaju vodu"

Stefan i Slaviša nisu bili prolaznici, turisti ili početnici u pecanju. Ljudi iz kraja kažu da su jezero poznavali od detinjstva, da su znali gde je plićak, gde je dublje, gde vetar zna da okrene čamac. Zbog toga je neverica veća od straha, jer, kada strada neko neiskusan, zajednica to objasni nepažnjom, ali kada stradaju iskusni, onda nestane i ona lažna sigurnost - "to meni ne može da se desi".

Prema pričama višegodišnjih i iskusnih pecaroša na jezeru Barje, vetar se spušta niz brda, stvara talase koji na trenutak poremete ravnotežu, a hladna voda ne ostavlja mnogo prostora za reakciju. Na dubinama kakve Barje ima, temperatura vode je niska tokom čitave zime, a svaki incident tada dobija ozbiljniju dimenziju.

Danas, svako ko dođe do jezera i pogleda prema delu gde je potraga trajala danima, jasno je da jezero Barje neće dati objašnjenje. Površina je ravna, gotovo spokojna. Ništa ne ukazuje na to da je na njegovom dnu, na 35 metara, završena jedna priča dvojice muškaraca koji su tu proveli pola svog života.

Hronologija jezive nesreće

Prema informacijama do kojih se došlo tokom istrage, Stefan Krstić i Slaviša Antić su u sredu, 18. februara, u popodnevnim satima stigli u vikendicu u selu Crcavac, odakle su planirali da izađu na večernji ribolov na jezeru Barje, mestu na koje su godinama dolazili. Te večeri isplovili su čamcem na jezero, iako su se vremenski uslovi pogoršavali, uz pojačan vetar i pad temperature.

Već u ranim jutarnjim satima narednog dana, u četvrtak 19. februara, porodice su pokušavale da stupe u kontakt sa njima, ali su mobilni telefoni obojice bili nedostupni. Sumnja je postala ozbiljna kada je nedaleko od brane primećen prazan čamac koji je plutao na površini, bez vidljivih oštećenja, nakon čega je alarmirana policija.

Istog dana započela je prva faza potrage, tokom koje su policija i vatrogasno-spasilačke jedinice pretraživale priobalje i površinu jezera čamcima, nadajući se da će pronaći bilo kakav trag. Kako su sati prolazili bez rezultata, potraga je narednih dana intenzivirana, a u akciju su uključeni i specijalistički timovi ronilaca Žandarmerije iz Niša.

Zbog velike dubine jezera, koja na pojedinim mestima prelazi 30 metara, kao i muljevitog dna ispresecanog ostacima potopljenih stabala, ronioci su koristili specijalne sonare i podvodne kamere kako bi locirali eventualne objekte na dnu. Porodice i prijatelji su za to vreme dežurali na obali, dok je potraga fokusirana na kritične tačke u blizini mesta gde je ranije pronađena ribarska mreža.

U nedelju, 22. februara, sonar je detektovao dva objekta na dubini od oko 35 metara, a u periodu između 13 i 15 časova ronioci su izvukli tela Stefana i Slaviše. Njihova tela prevezena su u Institut za sudsku medicinu na obdukciju.

Dan kasnije, 23. februara, zvanični nalazi su potvrdili da je uzrok smrti utapanje, do kojeg je došlo usled hladnog šoka i nemogućnosti kretanja zbog zapetljanosti u mreži, dok je utvrđeno i da ribari u trenutku nesreće nisu imali prsluke za spasavanje.

U selima Vučje i Crcavac, voda više nije ista zbog saznanja da im je u istom trenu oduzela dva čoveka koje će, kako su naveli, pamtiti po najboljem. Ljudi će i dalje dolaziti da pecaju, da poprave vikendicu, da provedu dan uz jezero. Ipak, u svakom pogledu prema "pučini" od sada će postojati i ona misao koju niko ne izgovara naglas - vodu, ma koliko je poznavao, nikada ne poznaješ do kraja.

(Telegraf.rs)