UKLETO JEZERO ILI KOBNA GREŠKA? Barje odnelo dva života, ribari otkrili jezivu istinu o "nevidljivoj zveri"

Stefan Krstić (38) i Slaviša Antić (47), iskusni ribolovci koji su se utopili između 18. i 19. februara na jezeru Barje kod Leskovca, ispraćeni su na večni počinak nakon što su ronioci Žandarmerije pronašli njihova tela, a u okolnim selima meštani sa nevericom u glasu pričaju o tome.

Oni su za Telegraf.rs ispričali istoriju jezera, ali i njihove sumnje, sa dugim pauzama između, kao da svaka rečenica nosi teret zbog kog ne može lako da se izgovori.

- Ko će ga znati… mrtva usta ne govore. Da l' je vetar, da l' su talasi, da l' je riba... To su samo oni znali - kaže za Telegraf jedan od meštana, kao da pokušava da pronađe odgovor tamo gde ga više nema.

Meštani ovih sela se gotovo jednoglasno slažu u jednom, Stefan i Slaviša nisu bili ljudi koji bi olako rizikovali niti su bili početnici koji su tek otkrili čari ribolova, već muškarci koji su godinama izlazili na vodu i koji su, kako tvrde, znali svaki deo jezera, svaki plićak i svaku uvalu.

- Vojni čamac je teško prevrnuti, a kamoli potopiti. Većina ribolovaca ih koristi i odlični su za sve uslove. Da li im je mreža zapela za nešto, pa ih je, kad su pokušali da je otpeljaju, povukla, ko zna. Mreža je kao divlja životinja kada je u vodi. To znaju samo oni koji su imali priliku da rade sa njom, a izvući se iz nje kada te uhvati je ravno nemogućem - ispričao je za Telegraf.rs jedan iskusni ribolovac iz ovog kraja, pokušavajući da objasni kako je uopšte moglo da dođe do nesreće na vodi.

U njihovim rečima nema teorija zavere niti optužbi, već pokušaj da se kroz iskustvo pronađe makar logično objašnjenje za ono što deluje neshvatljivo. Jer ako je vojni čamac stabilan i pouzdan, ako su ljudi iskusni, ako su znali vodu, onda nešto mora da je bilo izvan rutine, nešto što je u jednom trenutku poremetilo ravnotežu i pretvorilo običan izlazak na jezero u kobni dan.

Četiri života za pet godina

Na pitanje da li je bilo sličnih tragedija, meštani se prisećaju jednog slučaja od pre nekoliko meseci, kada se, kako tvrde, jedna žena utopila, ali da se radilo o drugačijoj situaciji. Pominje se i priča od pre pet ili šest godina da je na jezeru Barje isplivalo telo muškarca.

- Pre pet ili šest godina isplivalo je telo muškarca na jezeru. Nemojte da me sada držite za reč jer je bilo davno pa se ne sećam baš najbolje. Ali ovako, da dvojica odu zajedno, to ne pamtim - kaže jedan stariji meštanin za Telegraf.rs, a ta rečenica ostaje da visi u vazduhu kao konačna potvrda da se nešto u ovom kraju promenilo.

Jezero Barje ne nosi reputaciju mesta na kome se nesreće dešavaju često, ali svaka koja se dogodi ostavlja trag u kolektivnom pamćenju sela oko njega i upravo zato, kada stradaju ljudi koji su na vodi odrasli, osećaj je drugačiji.

Put do obale

Do samih delova obale jezera Barje ne dolazi se lako, automobilom gotovo nikako, jedino peške ili traktorom, uz dosta opreza i strpljenja. Postoje uski putići koje su ribari utabali stopalima, staze koje se jedva naziru između šiblja i mladog rastinja. Neki od tih prolaza danas su zatvoreni, jer su stabla tokom zime popustila pod snegom i ostala da leže preprečena preko nekadašnjih prilaza.

Strmina prema jezeru nije blaga, tlo je natopljeno podzemnim vodama, a blato je teško i lepljivo, hvata se za obuću i ne pušta lako. Svaki korak mora da se meri. Na pojedinim mestima, dok silaziš ka vodi, imaš osećaj da te zemlja zadržava, kao da te upozorava da se okreneš i vratiš odakle si došao.

Kada se konačno stigne do same obale, voda izgleda mirno, kao da se ništa nije dogodilo pre samo nedelju dana. Površina ne otkriva dubinu, a dubina na jezeru Barje ume da bude nagla i ozbiljna. U pojedinim zonama, kažu poznavaoci, dno se spušta gotovo odjednom, jer jezero nije prirodno formirano, već je nastalo pregrađivanjem rečne doline. Ispod vode su ostale stare linije rečnog korita, potopljeno drveće, neravnine i prepreke koje se ne vide sa površine.

"Poznavali" vodu

Stefan i Slaviša nisu bili prolaznici, turisti ili početnici u pecanju. Ljudi iz kraja kažu da su jezero poznavali od detinjstva, da su znali gde je plićak, gde je dublje, gde vetar zna da okrene čamac. Zbog toga je neverica veća od straha, jer, kada strada neko neiskusan, zajednica to objasni nepažnjom, ali kada stradaju iskusni, onda nestane i ona lažna sigurnost - "to meni ne može da se desi".

Prema pričama višegodišnjih i iskusnih pecaroša na jezeru Barje, vetar se spušta niz brda, stvara talase koji na trenutak poremete ravnotežu, a hladna voda ne ostavlja mnogo prostora za reakciju. Na dubinama kakve Barje ima, temperatura vode je niska tokom čitave zime, a svaki incident tada dobija ozbiljniju dimenziju.

U selima Vučje i Crcavac, voda više nije ista zbog saznanja da im je u istom trenu oduzela dva čoveka koje će, kako su naveli, pamtiti po najboljem. Ljudi će i dalje dolaziti da pecaju, da poprave vikendicu, da provedu dan uz jezero. Ipak, u svakom pogledu prema "pučini" od sada će postojati i ona misao koju niko ne izgovara naglas - vodu, ma koliko je poznavao, nikada ne poznaješ do kraja.

Hronologija jezive nesreće

Prema informacijama do kojih se došlo tokom istrage, Stefan Krstić i Slaviša Antić su u sredu, 18. februara, u popodnevnim satima stigli u vikendicu u selu Crcavac, odakle su planirali da izađu na večernji ribolov na jezeru Barje, mestu na koje su godinama dolazili. Te večeri isplovili su čamcem na jezero, iako su se vremenski uslovi pogoršavali, uz pojačan vetar i pad temperature.

Već u ranim jutarnjim satima narednog dana, u četvrtak 19. februara, porodice su pokušavale da stupe u kontakt sa njima, ali su mobilni telefoni obojice bili nedostupni. Sumnja je postala ozbiljna kada je nedaleko od brane primećen prazan čamac koji je plutao na površini, nakon čega je alarmirana policija.

Na plovilu nisu uočena mehanička oštećenja, što potvrđuje teoriju o prevrtanju usled preopterećenja i loših vremenskih uslova. Istraga je takođe potvrdila da ribari nisu koristili sigurnosne prsluke, koji bi im, uprkos mreži, možda pružili dragocene sekunde da ostanu na površini.

Istog dana započela je prva faza potrage, tokom koje su policija i vatrogasno-spasilačke jedinice pretraživale priobalje i površinu jezera čamcima, nadajući se da će pronaći bilo kakav trag. Kako su sati prolazili bez rezultata, potraga je narednih dana intenzivirana, a u akciju su uključeni i specijalistički timovi ronilaca Žandarmerije iz Niša.

Zbog velike dubine jezera, koja na pojedinim mestima prelazi 30 metara, kao i muljevitog dna ispresecanog ostacima potopljenih stabala, ronioci su koristili specijalne sonare i podvodne kamere kako bi locirali eventualne objekte na dnu. Porodice i prijatelji su za to vreme dežurali na obali, dok je potraga fokusirana na kritične tačke u blizini mesta gde je ranije pronađena ribarska mreža.

U nedelju, 22. februara, sonar je detektovao dva objekta na dubini od oko 35 metara, a u periodu između 13 i 15 časova ronioci su izvukli tela Stefana i Slaviše. Njihova tela prevezena su u Institut za sudsku medicinu na obdukciju.

Dan kasnije, 23. februara, zvanični nalazi su potvrdili da je uzrok smrti utapanje, do kojeg je došlo usled hladnog šoka i nemogućnosti kretanja zbog zapetljanosti u mreži, dok je utvrđeno i da ribari u trenutku nesreće nisu imali prsluke za spasavanje.

Šta se dogodilo?

Rekonstrukcija događaja iz noći između 18. i 19. februara ukazuje na to da je ribarski izlet počeo uobičajeno, ali se pretvorio u borbu za život u trenutku kada su pokušali da izvuku mrežu. Sumnja se da se teška ribarska oprema zakačila za podvodno granje ili ostatke stabala na dnu akumulacije.

Pod naletima jakog vetra i talasa, čamac se opasno nagnuo. U pokušaju da oslobode mrežu, Stefan i Slaviša su izgubili ravnotežu, a hladna jezerska voda u trenutku je ispunila plovilo i povukla ga na stranu, izbacivši obojicu ribara u mrak. U panici i borbi sa talasima, obojica muškaraca su se uplela u sopstvenu mrežu.

Temperatura vode, koja je iznosila tek nekoliko stepeni, izazvala je trenutni grč mišića, čineći nemogućim bilo kakav pokušaj isplivavanja. Teška zimska odeća, natopljena vodom, delovala je kao teg, dok su ih najlonske niti mreže, poput nevidljivih okova, vukle ka dnu.

(Telegraf.rs)