JEZA! Pogledajte šta povezuje ubistvo dečaka kod škole i masakr monstruma Čedića: Slučajnost ili PROKLETSTVO?!

Na svega 50 metara razdaljine, u dve različite godine, ali istog datuma u mesecu, Leskovac je ostao upamćen po dva stravična zločina koja su zauvek obeležila isti kraj grada, pa je tako 27. novembra 2024. godine sedamnaestogodišnji Andrija Ilić ubijen preko puta škole, dok se samo 22 godine ranije, 27. jula 2002. godine, u kući koja gleda na istu ulicu dogodilo masovno ubistvo u kom je Dragan Čedić usmrtio sedmoro ljudi.

Sedamnaestogodišnji Andrija Ilić ubijen je 27. novembra 2024. godine u Vlajkovoj ulici, preko puta Hemijsko-tehničke škole u Leskovcu, nakon što ga je krvnički napao vršnjak Nemanja A. (18). Susret za koji su prolaznici mislili da nije ništa više od prolaznog konflikta pretvorio se, u trenutku koji niko nije uspeo da zaustavi, u brutalno nasilje sa smrtnim ishodom.

Bio je to običan novembarski dan u Leskovcu, jedan od onih dana u kojima se čini da će sve proteći uobičajeno, kada su prolaznici, učenici i nastavnici, gotovo na nekoliko koraka od škole, postali svedoci nasilja koje je u svega nekoliko minuta odnelo jedan život, ostavljajući za sobom tišinu, nevericu i gorak osećaj da se ubistvo dogodilo pred očima ljudi, usred dana, na mestu na kom bi deca trebalo da budu bezbedna.

Ljubomora kao motiv

Motiv koji je tokom istrage isplivao deluje gotovo banalno u odnosu na posledice koje je ostavio, jer se, prema navodima iz postupka, sukob između dvojice mladića dovodi u vezu sa ljubomorom i devojkom sa kojom su obojica bili u kontaktu, što je, u kombinaciji sa nasiljem koje se razvilo u tom trenutku, dovelo do ishoda koji niko nije mogao da zamisli.

Naime, Nemanja je odveo Andriju, u pratnji tada još jednog maloletnog dečaka, u ulicu preko puta škole i sve je, prema dostupnim informacijama iz istrage i izjava koje su kasnije dospele u javnost, počelo bez duže rasprave, nakon čega je Nemanja podigao pesnicu i zadao prvi udarac, a zatim nastavio.

Sve se u deliću sekunde pretvorilo u brutalno prebijanje naočigled maloletnika, koje nije prestajalo ni onda kada je Andrija izgubio snagu da se brani, dok su sekunde prolazile, a svaki sledeći udarac bio bliži granici iza koje više nije bilo povratka.

Nemanja A. je, kako su naveli svedoci, počeo da zadaje udarce rukama u predelu glave, a kada je Andrija pao na zemlju, napad se nije završio, već je postao još brutalniji, pretvarajući se u niz udaraca i šutiranja koje je trpeo dok je već bio bespomoćan, bez mogućnosti da ustane ili da se skloni, dok su oni koji su se zatekli u blizini pokušavali da shvate šta se dešava, ali nisu uspeli da spreče ono što se već otelo kontroli.

Prema pojedinim navodima koji su se pojavili tokom istrage i suđenja, u napadu je korišćen i tvrdi predmet, što je dodatno pojačalo težinu povreda koje je zadobio, iako je već i samo prebijanje rukama i nogama bilo dovoljno da izazove povrede opasne po život, što je kasnije potvrđeno i medicinskom dokumentacijom, a obdukcioni nalaz, kako je kasnije isticao i hranitelj dečaka, pokazao je da je Andrija bio udaran sve dok nije podlegao posledicama.

- Sve se desilo brzo, niko nije stigao da reaguje, u jednom trenutku su stajali, u sledećem je već bio na zemlji - ispričao je jedan od očevidaca za medije nakon tragedije, pokušavajući da objasni kako je moguće da se sve odigralo pred ljudima, a da niko nije uspeo da ga zaustavi.

Teško povređen, Andrija Ilić je prevezen u bolnicu, gde su lekari satima pokušavali da ga spasu, boreći se za njegov život zbog težine povreda koje je zadobio, ali uprkos svim naporima, oko 15.45 časova proglašena je smrt.

Ko je bio Andrija Ilić?

Za one koji su ga poznavali bio je dete koje je tek trebalo da počne da živi, učenik trećeg razreda Škole za tekstil i dizajn, povučen i miran. Odrastao je sa bratom u hraniteljskoj porodici, gde je proveo veći deo svog života, a oni koji su ga poznavali govorili su da je bio zahvalan, tih i nenametljiv, što njegovu smrt čini još težom, jer se, kako su isticali, radilo o detetu koje nije bilo deo problema, već neko ko je pokušavao da živi svoj život daleko od konflikata, što je u očima onih koji su ga voleli činilo ovu tragediju još surovijom i težom za prihvatanje.

Za ubistvo 10 godina

Nakon zločina, osumnjičeni Nemanja je ubrzo uhapšen, a protiv njega je pokrenut krivični postupak, tokom kog je izneo odbranu u kojoj je negirao krivicu, dok su svedočenja koja su usledila, uključujući i iskaz njegove bivše devojke koja je govorila o njegovom nasilnom ponašanju, dodatno osvetlila njegov karakter i otvorila pitanje da li su postojali znaci koji su mogli da upozore na to da je sposoban za ovakav čin, ali ih niko nije video ili niko na njih nije reagovao na vreme.

- Znao je da bude nasilan, imao je ispade besa - navela je ona tokom svedočenja, što je dodatno opteretilo slučaj i dalo drugačiju sliku o osuđenom Nemanji A.

Sudski postupak trajao je mesecima, a prva presuda doneta je 2025. godine, kada je Nemanja A. osuđen na 12 godina zatvora zbog ubistva, međutim ta presuda nije ostala na snazi, jer je Apelacioni sud ukinuo odluku i naložio ponovno suđenje, ukazujući na određene proceduralne i činjenične nedostatke.

U ponovljenom postupku, nakon ponovnog izvođenja dokaza i saslušanja svedoka, sud je doneo novu odluku, kojom je kazna smanjena na 10 godina zatvora, što je kasnije i potvrđeno kao pravnosnažno, čime je pravosudni deo ove priče formalno završen, ali je u javnosti ostao gorak utisak da nijedna kazna ne može biti adekvatna za izgubljen život, posebno kada je u pitanju dete.

Međutim, prilikom odmeravanja kazne uzeo je u obzir i otežavajuće okolnosti u smislu izražene upornosti u izvršenju dela jer je Nemanja žrtvu udarao više puta, pa čak i kada je nesrećni dečak pao na zemlju, zbog čega se opredelio za kaznu od 10 godina.

50 metara za ubistvo

Samo 22 godine ranije, dogodilo se i masovno ubistvo. Isti dan, ali različiti mesec i godina.

Svega 50 metara dalje od mesta gde je Nemanja krvnički i nasmrt pretukao Andriju, dogodilo se još jedno ubistvo iz ljubomore, ali ne bilo kakvo, već masovno ubistvo koje je počinio Dragan Čedić 27. jula 2002. godine, a koje se završilo u kući koja gleda na ulicu gde je ubijen Andrija, s tim da je te godine ugašeno čak sedam života.

Jedini preživeli u Draganovom krvavom piru, Đorđe Ristić, koji je u trenutku ubistva imao samo 16 godina, 22 godine kasnije svedočio je još jednom ubistvu preko puta svoje kuće, pa je pričajući o sudbini svoje sestre Biljane, ispričao za Telegraf.rs kako je izgledao i taj 27. novembar 2024. godine.

- Ja sam prošao pored mesta na kom je Andrija ubijen neposredno nakon što se sve desilo. Video sam koji su se klinci vrteli tu. Ja sam tada dolazio kući iz grada, deca se često tu motaju, znam klince koji često budu tu, javljaju mi se. Parkirao sam automobil i krenuo ka kući. Bacio sam pogled ka tom prolazu, video sam da se skupljaju, vidim motor. Čuo sam viku, ali mislio sam da se deca šale, žurio sam i ušao u kuću. Posle toga je kod mene došao inspektor da me pita šta sam video. Rekao sam da sam video 15-ak osoba, neko talasanje, ali nisam očekivao da se desi tako nešto - prisećao se Đorđe ubistva tinejdžera.

Prema njegovim rečima, sudbina ga, izgleda, stalno stavlja na mesta na kojima bi voleo nekome da pomogne, ali u tome ne uspeva, pa je i tog novembarskog dana, kao i one julske noći 2002. godine, ostao sa istim osećajem nemoći, osećajem da zlo prolazi tik pored tebe, a ti ga prepoznaš tek kada već bude kasno.

- Nisam mislio da su zvali tu dečka da ga ubiju. Inspektori su mislili da ja znam ko je, ali zaista nisam video. Vidite kakva je meni sudbina, sve se nešto zatekneš da nekom pomogneš, a ne možeš da mu pomogneš... Oni su posle saznali ko je. Našli su ga u gradu, vozio je motor po gradu i znali su da su njih dvojica ranije imali neko koškanje. Eto, i on je ubio dečka, i šta je dobio, 10 godina. Možda izađe i ranije zbog dobrog vladanja, a šta će ti roditelji... Veću kaznu ljudi dobiju za drogu - ispričao je on za Telegraf.rs.

Noć između 27. i 28. jula u Leskovcu ostavila je gorak ukus u ustima meštana nakon masovnog ubistva koje se dogodilo tako što je, za nepunih pola sata, Dragan Čedić iz bolesne ljubomore usmrtio svoju bivšu suprugu Biljanu Čedić (28) i još šest osoba, dok je u svom krvavom piru ranio još četvoro, pretvarajući jednu porodičnu dramu, o kojoj su mnogi ponešto znali, u zločin čije posledice nisu izbledele ni više od dve decenije kasnije. Više o tome šta je prethodilo Draganovom krvavom piru, kao i tome kroz šta je prolazila Biljana možete da pročitate ovde.

Noć koja je uništila porodicu

Dragan Čedić je te noći započeo svoj krvavi pir tako što je iz svoje kuće, naoružan automatskom puškom kalibra 7,62 milimetra, belim vozilom marke "vartburg" otišao u bilijar klub "Sedam" i pet minuta pre ponoći upao unutra, a kako su tada mediji pisali, ušao je i sa vrata glasno pozvao Nenada Lukića, kog je, kada se pojavio, "pokosio" rafalom, a zatim se udaljio kako bi nastavio svoj plan.

Prilikom rafalne paljbe u lokalu pogođen je i Slavoljub Kržalić, koji je hitno operisan u Leskovačkoj bolnici nakon ranjavanja.

- Sve se desilo vrtoglavom brzinom, za nekoliko sekundi. Pozvao je Lukića i sa ulaznih vrata počeo sumanuto da puca i potom je pobegao - ispričao je Kržalić za medije kada je izašao iz bolnice.

Dragan Čedić se zatim zaputio samo kilometar dalje, do kuće u kojoj je živela Biljana, a do tamo mu je trebalo svega nekoliko trenutaka kako je saobraćaj bio gotovo nepostojeći zbog činjenice da je prošla ponoć, pa je došao do ulaznih vrata kuće Biljaninih roditelja i pozvonio, a prema rečima očevidaca začuo se Biljanin glas i poslednje reči: "Evo Čede".

Prema njihovim rečima, prvo se začuo jedan pucanj, a zatim rafali, pa su Biljanine sestre Ivana Kalčić (31), koja je sa osmomesečnom bebom Nađom tog dana došla iz Požarevca, Jelena Zdravković (25), njen muž Boban (24), koji su u toj kući živeli, kao i Biljanina prijateljica Jelena Zlatković ubijeni, dok je komšinica Maja Bojković zadobila povrede.

U kući se u tom trenutku nalazio i Aleksandar Marinković, ali Dragan Čedić njega nije video jer se, kako su mediji tada navodili, nalazio u susednoj prostoriji, a tu se nije zaustavilo njegovo zlo, jer je te večeri doneo odluku da celu porodicu pošalje u zaborav na najkrvaviji mogući način, ostavivši tri deteta zauvek bez roditeljske ljubavi.

Kako su tada komšije ispričale, tišinu noći prekinulo je jezivo škripanje guma, a Dragan Čedić uputio se u kuću porodice Ristić, gde je živela Biljanina tetka po majci Biserka (48) sa suprugom Blagojem (51) i sinom Đorđem, koji je kobne večeri imao svega 16 godina.

Došavši do njihove kuće, na licu mesta je ubio Biserku i teško ranio Blagoja i njihovog sina Đorđa, a zatim se velikom brzinom udaljio sa lica mesta, ostavljajući za sobom još jednu kuću punu krvi, bola i života podeljenih na ono pre i ono posle te noći. Ispovest Đorđa možete pročitati ovde.

40 dana neizvesnosti

Policija je odmah raspisala opsežnu potragu za njim, dok je njegov automobil napušten u ataru leskovačkog sela Donja Jajina, na putu za Šišince, a pretragom kuće u kojoj je živeo sa roditeljima, na stolu u trpezariji pronađeni su njegov pasoš, mobilni telefon, kao i ostala lična dokumenta, što je ukazivalo da povratka za njega više nema i da je krvavi pohod od početka bio zamišljen kao put bez izlaza.

Više od mesec dana kasnije, pripadnici policije su, u šiblju između sela Donja Jajina i Šišinci, pronašli nogu za koju se sumnjalo da pripada Draganu, a pored je pronađena puška koju je koristio kako bi izvršio krvavi pir, ali i oproštajno pismo u kom je naveo da sav novac ostavlja ćerki Mariji i njenom školovanju.

Tomislav Čedić, ali i Blagoje Ristić išli su na prepoznavanje, a prepoznali su ga po odeći koju je nosio u trenutku krvave osvete, dok je, kao standardna praksa, policija uzela uzorke krvi Draganovih roditelja kako bi se odradila DNK analiza u tri različite institucije i potvrdilo da je zaista u pitanju Dragan Čedić.

Prema navodima pojedinih medija iz tog vremena, prvi rezultati DNK analize i podudarnosti sa Draganovom majkom bili su negativni, te je procedura ponovljena, a materijal je poslat u Institut u Zagrebu, kao i u Ljubljanu kako bi se potvrdilo srodstvo, dok je ponovljen postupak u Beogradu rađen sa uzorkom krvi i Tomislava Čedića, kao i njegove majke Dobrile.

Nalazi su potvrdili ono čega se jedna porodica plašila, dok je drugoj, s dobrim razlogom, konačno pao kamen sa srca. Dragan Čedić počinio je samoubistvo isto veče kada je krvnički oduzeo sedam života, a zauvek promenio bezbroj. Više iz ugla Biljanine porodice možete pročitati ovde.

Ono što posebno ledi krv u žilama nije samo činjenica da su se dva zločina dogodila istog datuma u mesecu, niti to što ih deli tek pedesetak metara, već što je u oba slučaja okidač bila ljubomora i što su gotovo na istom mestu ostale da žive dve priče. Jedna iz jula 2002, druga iz novembra 2024, obe sa istim završetkom za žrtve i istim pitanjem za sve ostale - da li je išta moglo da bude sprečeno?

(Telegraf.rs)