MISTERIJA KOJA LEDI KRV: Srđan je nestao na svoj rođendan, a njegova kartica je „putovala“ Srbijom bez njega?

Dok se tišina nadvija nad domom porodice Nedeljković u okolini Kragujevca, bol ne jenjava.

Srđan (31) je trebalo da slavi život, a umesto toga, njegova braća i sestra traže odgovore koje im niko ne daje. Za naš portal govori Saša, Srđanov brat, čije reči ogoljavaju agoniju kroz koju prolaze - od potrage koja je trajala predugo, do istrage koja sada, kako kažu, ćuti.

Preporučujemo

- Naš Srđan nije bio samo ime u policijskom zapisniku. Bio je brat, sin, čovek koji je nestao na svoj rođendan. A danas? Danas imamo osećaj da je za sistem on samo fascikla koju niko ne želi da otvori“, započinje svoju bolnu priču Saša.

"Našli su auto, a njega nisu videli tri nedelje... Kako?"

Sašu i porodicu najviše razdire činjenica da je Srđanovo telo pronađeno 14. januara, iako je njegov automobil lociran još 22. decembra. Taj jedan kilometar razdaljine između praznog vozila i Srđanovog tela postao je nepremostivi ponor sumnje.

Foto: Ustupljene Slike

"Policija je našla auto pre Nove godine. Rekli su nam da su češljali teren. Kako je moguće da ga niko nije video? Bio je tu, na kilometar odatle. Mesec dana smo ga tražili po celoj Srbiji, nadali se, molili se... a on je bio tu, u mraku, dok smo mi verovali da će se pojaviti na vratima“, kaže Saša slomljenim glasom.

Foto: Ustupljene Slike

Put bez povratka i kartica koja „putuje“

Misterija se produbljuje Srđanovim kretanjem. Više od 500 pređenih kilometara, isključen telefon i platna kartica koja je „otkucavala“ u Čačku, Valjevu, Ralji... Za Sašu, to su tragovi koje neko mora da objasni.

"Neko je koristio tu karticu. Neko je morao da vidi gde je išao. Mi te odgovore nemamo. Niko nas ne zove iz Tužilaštva, niko nam ne govori da li su pregledali snimke, da li su ikoga ispitali. Kao da smo prepušteni sami sebi u ovom mraku“, ogorčen je brat stradalog mladića.

„Ne tražimo čudo, tražimo ljudskost“

Gubitak brata je rana koja nikada neće zarasti, ali ignorisanje institucija je so na tu istu ranu. Saša ističe da je najteže to što se porodici niko ne obraća.

„Imamo utisak da istraga tapka u mestu, da su svi digli ruke. Zar je toliko teško reći porodici dokle se stiglo? Zar naš brat ne zaslužuje da se sazna istina o njegovim poslednjim trenucima? Nećemo stati dok ne saznamo šta se desilo tog 10. decembra. Ne zbog nas, nego zbog njega, da mu duša konačno nađe mir.“

Foto: Ustupljene Slike

Muk koji ubija nadu

Dok čekaju toksikološke nalaze koji mesecima kasne, Saša i njegova porodica ostaju u začaranom krugu tuge i nepravde. Šumadija plače sa njima, ali oči porodice uprte su u Osnovno javno tužilaštvo u Kragujevcu, odakle stiže samo - tišina.

„Srđan je otišao na svoj rođendan. Mi taj dan više nikada nećemo slaviti. Ali ćemo se boriti. Za njega, za istinu, i protiv ovog zaborava u koji pokušavaju da ga gurnu“, zaključuje Saša.

(Telegraf.rs)