"Nije moje dete PAŠČE, u venčanici smo je sahranili": Bolan vapaj oca ubijene Ivane, ubica beži 46 meseci!

Crnokosa devojka iz okoline Novog Sada imala je samo 26 godina i velike planove za budućnost: da završi arhitekturu, pronađe svog vikinga i popne se na vrh Kilimandžara.

Sve te snove i želje pažljivo je beležila u svom dnevniku.

Preporučujemo

Umesto ostvarenja tih snova,Ivana Krivokapić je svirepo ubijena 23. decembra 2022. godine u iznajmljenom stanu na Zvezdari. Za ovaj zločin osumnjičen je Jetmir Gočaj, koji se nalazi na crvenoj Interpolovoj poternici i skoro četiri godine je u bekstvu.

Njen otac, Slobodan Krivokapić iz Lovćenca, u ekskluzivnoj ispovesti za portal "Telegraf.rs" iznosi punu istinu o svojoj mezimici, kobnom danu, medijskim neistinama i neumornoj borbi za pravdu.

Foto: Privatni album/Ustupljena fotografija

"U mojoj porodici 64 godine nismo dobili žensko dete"

"Ivana je bila ćerka kakvu samo roditelj može poželeti, a Bog podariti. Bila je pametna, hrabra, vredna i čestita, a iz milošte su je zvali "amazonka". U mojoj porodici 64 godine nismo dobili žensko dete, i voleo sam je više od života. Sve je nasledila od majke... Umesto da joj kupimo venčanicu i slavimo njenu svadbu, mi smo je u njoj sahranili. Dete mi je uzeo čovek koji danas živi i uživa, slobodan kao ptica!", počinje svoju potresnu ispovest Slobodan Krivokapić.

U porodičnoj kući u Lovćencu Ivanina soba stoji netaknuta. Na radnom stolu nalaze se njen dnevnik, brojanica, sveske, tablet, sat koji je nosila i telefon. Majka i Ivanine drugarice često otvaraju taj dnevnik, iznova čitaju njene rečenice i uzalud traže odgovor na pitanje zašto joj je presudio čovek koga je jedva poznavala.

"Naiđu tako dani i noći puni nedostajanja. Tražiš po kući zaostale tragove, gledam u mesto gde je volela da sedi... Zamišljam da joj čujem glas. A onda me stvarnost nemilosrdno ošine, zaplačem, stežem jastuk. Gledajući u noć, naslonim glavu i šapnem: 'Laku noć, golubice mila'..."

Slobodan sa ponosom i suzama govori o tome ko je zapravo bila njegova ćerka:

"Volela je život, ljude, putovanja, prirodu i planinske vrhove. Pisala je pesme, volela sve vrste plesova i igrala folklor. U kafani je uvek bila najveselija, a nikada nije pila niti pušila. Zvali su me iz Mense jer je podjednako mogla da piše i levom i desnom rukom. Ne zato što je bila moja ćerka, već je zaista po svemu bila posebna. Bila je i veliki vernik - često je odlazila u crkvu i iskreno verovala u Boga."

Prokletije i susret sa krvnikom: "Nije joj bio momak, listao sam njen telefon"

Oca posebno pogađa to što su pojedini mediji Ivanu i osumnjičenog Jetmira Gočaja dovodili u ljubavnu vezu. Zbog toga želi da zauvek razjasni te navode.

"Moja Ivana mi je sve poveravala. Umeo sam često da prekorim suprugu: "Ponašaš se kao da si joj drugarica, a ne majka". Međutim, njih dve su zaista bile bliske i među njima nije bilo tajni. O tom momku ništa nisam znao, kao ni moja supruga. Ivana je volela planinarenje i imala veliku želju da osvoji Kilimandžaro. Jednog dana nam je rekla da mora da ide na Prokletije radi kondicione pripreme. Iz Srbije je krenula grupa od dvadesetoro ljudi. Tamo je upoznala svog krvnika. Majci i meni ga uopšte nije spominjala, već samo bratu i drugaricama - predstavila ga je isključivo kao vodiča te planinarske grupe. Da je za nju predstavljao nešto važno, mi bismo to sigurno znali. Ivanina majka je znala za mladića koji joj se u to vreme dopadao, i to nije bio on.

Kada sam nakon zločina dobio ćerkin telefon, u nekoliko navrata sam ga detaljno pregledao. Ivana i njen ubica razmenili su svega nekoliko sasvim uobičajenih, prijateljskih poruka. Jetmir joj nije bio momak niti se mojoj Ivani sviđao! Da jeste, ja bih kao otac to prvi znao. Moja ćerka je sve delila sa nama. Iz njenog roze novčanika uzeo je 1.500 evra i 60.000 dinara, ali je ostavio njene fotografije sa bivšim dečkom."

Zloslutni petak i trka sa vremenom: "Čiko, vidim Ivaninu ruku..."

Samo dva meseca pre tragedije porodica je Ivani iznajmila stan na Zvezdari, jer je dobila bolji posao barmena u jednom beogradskom klubu. Poslednji put otac se čuo s njom u četvrtak, 22. decembra. Rekla mu je da se vide za vikend. Živu je više nije video.

"Sećam se da smo tog petka, 23. decembra, neprekidno pokušavali da stupimo u kontakt s njom. Telefon joj je bio nedostupan. Znao sam da je imala problem sa baterijom, ali me je hvatala panika jer je uvek nalazila način da se javi, makar pozajmila telefon od prolaznika. Imala je hronične probleme sa bubrezima i najviše sam strepeo da joj nije iznenada pozlilo. Da se dogodilo nešto strašno, shvatio sam kada je njen kolega pozvao mog sina i pitao: 'Gde je Ivana, zamolio sam je da odradi smenu umesto mene?'.

Sačekao sam jutro i rekao supruzi i sinu da se spreme - odmah krećemo za Beograd. Usput sam pozvao bratanca koji živi u Beogradu i poslao ga na njenu adresu dok smo još bili na putu. Objasnili smo mu gde se tačno nalazi zgrada. Sve vreme sam bio na vezi sa njim. Kada je stigao, javio mi je da su vrata zaključana. Rekao sam mu: 'Zovi policiju, zovi Hitnu pomoć, ulazi kroz prozor makar morao da razbiješ staklo!'.

U sledećem trenutku izgovorio je rečenicu od koje mi se zaledila krv: 'Čiko, vidim Ivaninu ruku, a telefon joj je na stolu...'

Nakon toga se više nije javljao. Zvao sam ga bez prestanka dok sam vozio 150 na sat kroz grad samo da što pre stignemo. Supruga je na suvozačkom sedištu neutešno plakala i ponavljala: 'Bobo, naša Ivana je mrtva'."

"Što mi dete nosite u tome, nije pašče!"

Ispred stana na Zvezdari zatekli su policijski kordon. Crne slutnje nesrećne majke u trenutku su se obistinile.

"Neko od policajaca mi je prišao i rekao: 'Žao nam je, Ivana je mrtva'. Sećam se da me je inspektor držao jer sam po svaku cenu hteo da uđem unutra, da vidim svoje dete, ali mi nisu dozvolili. U jednom trenutku sam ugledao crni džak koji su iznosili iz zgrade. Zakukao sam iz sveg glasa: 'Što mi dete nosite u tome, nije pašče!'

Dali su nam lekove za smirenje, pa se svega posle toga sećam kroz gustu maglu. Sinu su u policijskoj stanici saopštili da je Ivana ubijena."

Porodica se sa telom vratila u Lovćenac, gde su primali saučešće dok su hiljade ljudi prolazile kroz njihovo dvorište. Odlazak na sudsku medicinu doneo je novo suočavanje sa stravičnom istinom, ali i opovrgao netačne navode iz pojedinih medija:

"Dan kada sam otišao na prepoznavanje nikada neću zaboraviti. Moja Ivana je ležala mirno, kao da spava. Osim dva podliva na vratu, nikakve druge povrede na telu nije imala. Nije bila zlostavljana niti unakažena, kako su pojedini senzacionalistički pisali. Želim da sve te jezive neistine javno opovrgnem. Zvanično nam je rečeno kako je usmrćena: jednu ruku joj je stavio preko nosa, drugu preko usta i ugušio je. Njegov DNK pronađen je ispod njenih noktiju - branila se do poslednjeg daha."

"Oni slave četiri veselja, a mi svakog dana idemo na groblje"

Ivanu su sahranili na mesnom groblju u Lovćencu, a spomenik su joj podigli pola godine kasnije. Roditelji njen grob obilaze svakog dana.

"Imam sina i sada buduću snahu. Borimo se kako moramo. Raspitivao sam se o ubici Jetmiru i saznao sve o njegovoj porodici. Jedna činjenica me je duboko povredila: dok smo mi u crnini i neprolaznoj žalosti za detetom, oni su za ovo vreme priredili čak četiri veselja! Predstavljaju se kao čestita familija - da su zaista čestiti, odavno bi to dokazali i predali ga pravosudnim organima. Bratstva iz kojih potiče naša Ivana, Krivokapići i Roganovići, nisu mala. Ne želimo da policija i tužilaštvo ikada zaborave ubistvo moje Ivane i zahtevamo da se taj begunac konačno privede pravdi."

Zahvalnost onima koji dele bol

Na kraju razgovora, Slobodan Krivokapić je izrazio želju da se javno zahvali svima koji njegovoj porodici pružaju oslonac u najtežim životnim trenucima:

"U ime svoje porodice i u svoje lično ime, od srca zahvaljujem rođacima iz zavičaja koji svakodnevno prate razvoj događaja i saosećaju sa našom mukom. Hvala i prijateljima koji su doputovali iz Nemačke, Francuske, Švajcarske i drugih zapadnoevropskih zemalja kako bi bili uz nas, kao i prijateljima sa prostora cele bivše Jugoslavije.

Beskrajnu zahvalnost dugujemo Ivaninim prijateljima koji nas redovno obilaze, našim komšijama, sugrađanima i mom duhovniku. Bez podrške svih tih ljudi teško da bismo uspeli da izdržimo ovoliki teret. Hvala i redakciji 'Telegraf.rs' što ste sve vreme bili uz našu porodicu i što ste o tragediji izveštavali profesionalno i korektno. Svi vi ste preuzeli delić našeg preteškog bola - neka vam se dobrim vrati."

Zabranjeno preuzimanje teksta bez pismenog odobrenja Redakcije portala "Telegraf.rs".

(Telegraf.rs)