Keruša Dena je 139 dana tražila svoju porodicu posle Oluje: Našla ju je u Rumi, krvava i izgladnela

Foto: Profimedia, Pixabay

Dokaz da velike ljubavi ne može ništa da prekine, pa ni rat, pokazala je keruša Dena koja je krajem 1995. godine, nakon 139 dana lutanja i pređenih 500 kilometara od Petrinje do Rume, gde se nalazio izbeglički kamp, uspela da pronađe svoje ukućane. Priča o keruši Deni koja je pronašla porodicu posle hrvatske agresije "Oluja", tokom koje je ubijeno hiljade ljudi, a proterano više od 200.000, obišla je svet.

Preporučujemo

Čuvena filmska keruša Lesi vratila se kući sa udaljenosti od nekih hiljadu milja, ali je imala stabilan cilj ispred sebe - imanje svojih gospodara. Za razliku od nje, Dena je uspela je da nađe svoje gazde na 500 km udaljenom, za nju potpuno nepoznatom mestu. Ovaj slučaj ostao je neobjašnjen i sa stručne strane, te se sve svelo na konstataciju da je to bilo i više od običnog životinjskog instinkta.

Dena je tokom "Oluje" ostala sama

Cela priča počela je u Petrinji, gradu u blizini Zagreba, gde su živeli Radanovići. Godine 1991. dobili su od komšije štene, a deca su ga nazvala Dena. Kuća Radanovića postala je njena srećna luka, koju je srušila "Oluja". Kolone srpskih izbeglica iz Hrvatske, hrlile su ka Srbiji.

Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević

U tom haosu, kada se spasavao goli život, Dena je ostala u dvorištu kuće u Petrinji. Sama. Radanovići su našli svoje mesto pod suncem u izbegličkom centru u Rumi, pokušavajući da uz pomoć dobrih ljudi organizuju normalan život. Milan se zaposlio kao vozač autobusa i nekako su sastavljali kraj s krajem. Ipak, tuga za Denom bila je velika, i njihova sreća nikada nije bila potpuna. Mislili su da je više nikada neće videti.

Kojim stazama je Dena uspela da dođe do Rume i kako je uspela da nađe svoje gospodare i prijatelje, ostaje nepoznato.

Prošla je kroz gradove, ili pored njih: Dvor, Novi, Prijedor, Banjaluka, Prnjavor, Derventa, Modriča, Brčko, Bijeljina, Bogatić, Sremska Mitrovica. Na putu su joj se isprečile reke Una, Sana, Vrbas, Bosna, Drina, Sava. Prepreke su, po svemu sudeći, bile uistinu male prema ljubavi koja ju je vukla napred ka cilju da nađe svoju porodicu.

- Pred Novu 1996. godinu, tačno 22. decembra, u sobu je utrčao sin Goran i beskrajno uzbuđen rekao: Mama, došla nam je Dena! - ispričala je Dušanka Radanović, i dodala da u prvom trenutku kerušu nije mogla da prepozna jer je mnogo smršala, a šape su joj bile krvave i bez noktiju, ipak odao je beli znak ispod vrata.

U izbegličkom kampu Dena je pronašla Gorana i Tatjanu, te njihove roditelje Dušanku i Milana Radanovića, i sa njima se zatim otisnula u beli svet. Zaustavili su se u kanadskom gradu Kičineru.

Kada su Radanovići kupili kuću u Kičineru, Dena je dobila i prijatelje, vučjaka Rokija, sa kojim je postala najbolji drugar.

Radanovići su 1999. godine napisali molbu za preseljenje u Kanadu i odmah se postavilo pitanje šta raditi sa Denom.

- Deca su jasno rekla da bez nje neće da idu. To sam i saopštio službenici u kanadskoj ambasadi u Beogradu, koja me i iznenadila i obradovala u isto vreme svojim odgovorom: "Mi o vašoj keruši sve znamo i sve ćemo učiniti da i ona putuje sa vama, ništa ne brinite." Tako je i bilo - rekao je Milan Radanović.

Njegova supruga Dušanka dodala je kako je "Dena uvek bila vesela, ali 17 dana pre odlaska, kada su dobili pismo od kanadske ambasade o detaljima putovanja, nije se micala iz kuće".

- Znala je da se spremamo da negde idemo i stalno nas je držala na oku - ispričala je Dušanka.

Nažalost, Dena je uginula, ali Radovanovići i dalje čuvaju njen pepeo u svom domu.

(Telegraf.rs)