Oko 1.000 tona amonijum nitrata ima potencijal da razori sve u krugu 1,5 kilometara, to je okvirna računica. U kutinskoj Petrokemiji, jedinoj hemijskoj fabrici u Hrvatskoj koja poslednjih 50 godina proizvodi taj spoj, dnevno ga mogu sintetizovati i do 500 tona. Amonijum nitrat kupuju firme iz regiona, pa i iz Srbije.

Ivica Loso, direktor u Petrokemiji, u odeljenju Kvaliteta, zaštite zdravlja, sigurnosti i životne sredune, koji je ekipu Jutarnjeg.hr dočekao tamo na licu mesta, odmah demantuje sve njihove katastrofične scenarije.

Uverava ih da oni ovde proizvedu i skladište puno manje amonijum nitrata od predviđenih kapaciteta, a đubrivo odnosno spoj, koji je u fokus javnosti došao nakon što je uzrokovao razornu eksploziju u Bejrutu, zapravo je siguran ako se njime ispravno rukuje. Da bi uopšte došlo do eksplozije mora se poklopiti nekoliko ozbiljnih faktora.

- Da sada ovde iz vreća istresemo amonijum nitrat i vi ga palite gorionikom, ne bi se dogodilo ništa, on bi se rastopio. Znači, kako bi stvarno došlo do velike eksplozije prvo amonijum nitrat mora biti nepropisno skladišten, u nekoj skučenoj prostoriji gde bi se mogao stvoriti visoki pritisak, onda bi on trebao biti u rinfuzi, prosipan gde bi se mogao zaprljati, motornim uljem, naftom, a potom je potrebna i visoka temperaturu, kao i neki detonator - objašnjava Loso koliko bi se stvari trebalo poređati da do eksplozije na kraju dođe.

Nakon merenja temperature i dezinfekcije, uvedeni su u krug pogona koji se prostire na 130 hektara. Fabrika gde se amonijum nitrat proizvodi je tek jedna zgrada od mnogih, crvene boje, koja iskače u petrokemijskom gvozdenom sivilu, a iz dugačkog tornja na vrhu izlazi dim.

Amonijum nitrat ovde se dobija postupkom granulacije. Zbog sigurnosnih razloga nije moguće prići bliže fabrici niti razgledati pogon iznutra. Pristup u njega ima tek osam zaposlenih, kaže Loso, a ne može ući čak ni predsednik Uprave.

Mere sigurnosti u pogonu, ali i skladištu su rigorozne. Svi zaposleni moraju imati posebnu odeću i obuću, kacigu, temperatura u prostoriji ne sme da pređe 30 stepeni Celzijusovih, a skladište se nalazi pod 24-satnim nadzorom. Uz to, u krugu pogona, imaju i posebnu vatrogasnu jedinicu koja je samo njima na raspolaganju.

Kako se s amonijum nitratom tačno postupa?

Naime, jednom kada se proizvede, a dolazi on u obliku sitnih belih granula od 2 milimetra, pakuje se u troslojne vreće. Prema rečima Lose, ne sme biti u rinfuzi, odnosno nabacan negde na gomilu jer se može zaprljati, zamastiti, a tada postaje opasan.

- Ako se slučajno prosipa ili vreća pukne i manja količina završi na podu, odmah se zaustavlja cela operacija, čisti se i u posebnu vreću skuplja ostatak koji onda vozimo na preradu. Nažalost, ne možete videti kako to izgleda unutra, ali tu je sve čisto kao apoteka - prepričava on.

Jednom upakovan u nepropusne vreće, od 25 kilograma pa do jedne tone, po njega dolaze radnici na viljuškarima i prebacuju ga u obližnje skladište gde stoji na paletama i čeka isporuku.

Ukupno na godišnjem nivou proizvedu svih vrsta đubriva (eksplozivnih i neeksplozivnih) oko 1,2 miliona tona. Dnevno između tri i četiri hiljade tona.

U najvećoj meri amonijum nitrat kupuju firme iz regije, Srbije, Bosne i Hercegovine, pa čak i iz Grčke.

Međutim, amonijum nitrat ne može se kupiti u poljoprivrednoj apoteci jer svaka firma koja s njime rukuje mora imati posebne dozvole.

(Telegraf.rs)