• 18

"Srbi i Hrvati su više bili za pomirenje 10 godina posle ustaških zločina nego danas"

, Telegraf

Četvrt veka posle ustaškog genocida nad Srbima bilo je bezbroj brakova Srba i Hrvata. A četvrt veka nakon Dejtona o pomirenju nema govora, piše u autorskom tekstu za DW novinar Norbert Mapes-Nidik

  • 18
Dejtonski mirovni sporazum

Dejtonski sporazum, Foto: Wikimedia/NATO

Četvrt veka nakon ustaškog genocida nad Srbima bilo je bezbroj brakova Srba i Hrvata. A četvrt veka posle Dejtona o pomirenju nema govora, piše nemački novinar i poznavalac Balkana Norbert Mapes-Nidik u autorskom tekstu za Deutsche Welle.

Zapravo, do pomirenja je trebalo da dođe brzo. Rat se u prvoj polovini devedesetih - kao nijedan drugi - završio detaljnim mirovnim sporazumom. Za razliku od mnogih ratova koje su svetske sile u 20. veka vodile koristeći pione, u ovom sukobu svetske sile nisu sledile sopstvene interese, navodi ovaj novinar.

Nekoliko godina nakon sklapanja mirovnog sporazuma, sve države učesnice rata težile su pridruživanju Evropskoj uniji - doslovno mirovnom projektu. Tribunal za ratne zločine u Hagu dao je svim zemljama priliku da za zločine okrive pojedince, a ne druge narode.

Čak je i nasleđeno neprijateljstvo između glavnih antagonista, Srbije i Hrvatske, više bilo ratna propaganda nego istorijsko breme. Deset godina nakon najstrašnijeg genocida u regionu - ubistva tri do četiri stotine hiljada Srba od strane nacističkog ustaškog režima - raspoloženje je bilo pomirljivije nego danas, ističe Mapes-Nidik.

Titov slogan „bratstvo i jedinstvo“ imao je zapanjujuće brz odjek među jugoslovenskim narodima. Dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata, najbrojniji mešoviti brakovi u BiH bili su oni između Srba i Hrvata.

Ali ono što je uspelo nakon milionskih pokolja u Drugom svetskom ratu, nije se ostvarilo nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih. Četvrt stoleća nakon Dejtonskog sporazuma malo je znakova pomirenja: raširio se svojevrstan zamor od stalnog evociranja ratne prošlosti.

U Beogradu kao i u Zagrebu, u Sarajevu kao i u Banjaluci, a posebno u Prištini - ništa nije tako pogodno za odvraćanje od brojnih domaćih problema kao netrpeljivost prema bivšem ratnom neprijatelju.

Jugosfera uz političko neprijateljstvo

Nije kontradiktorno što je ubrzo nakon rata nastala jugosfera, što su pop-zvezde bile popularne na svim stranama nekadašnjeg fronta, a omladina auto-stopom i bez predrasuda išla na koncerte u zemlje bivših protivnika. Jer, taj fenomen je ostao isključivo kulturološki i dobro se slagao uz kontinuirano političko neprijateljstvo. Čak ni najtvrđi nacionalisti ne nalaze ništa loše u đuskanju uz turbo-folk pevače druge nacije i urlikanju njihovih parola, ističe ovaj novinar u autorskom tekstu.

Inicijativa na najvišem nivou nije nedostajalo. Već 1996. godine, manje od godinu dana nakon Dejtona, Hrvatska i Srbija su regulisale odnose i razmenile ambasadore. Otopljavanje odnosa na Balkanu u novom milenijumu donelo je istorijska rukovanja predsednika.

Bivši predsednik Hrvatske Ivo Josipović otputovao je 2010. godine u bosansko selo Ahmiće u kojem su hrvatski vojnici iskorenili lokalno bošnjačko stanovništvo i izvinio se. Kasno, pa ipak... 15 godina nakon rata, Skupština Srbije je tesnom većinom donela deklaraciju kojom je osudila masovne zločine u Srebrenici, piše Mapes-Nidik.

Čak su se i predsednici Srbije i Kosova sastali, ne da bi se pomirili, već barem da bi se rukovali i pregovarali. Ali, nepoverenje i želja za verbalnim napadima su ostali.

Na nivou društva, to sve je bilo dovoljno samo za izvestan stepen normalizacije. U BiH su Srbi i Bošnjaci počeli da međusobno trguju. Bosanci i Hercegovci svih nacionalnosti založili su se za etnički neutralne registarske tablice - da bi nesmetano mogli da voze na teritoriju drugih. Izbeglice, koje su se vraćale, mogle su da se osećaju koliko-toliko sigurno. U nekim mestima ponovo su počeli da žive vrata do vrata. Sve je funkcionisalo - do momenta kada počne priča o ratu i politici.

Razlog za nepomirenje ne leži u užasima i okrutnosti rata, niti u ideologiji ili iskustvima zajedničke istorije, već u karakteru rata. Ne postoji ni slaganje o uzrocima rata odnosno zajednički narativ u pogledu katastrofe devedesetih.

Nije ni čudo: istorija, koju bi svi delili, prodrmala bi temelje svakoj od novonastalih država. Raspad Jugoslavije je upravo preduslov za njihovo postojanje. Ako bi neko na raspad gledao kao na istorijsku katastrofu, doveo bi u pitanje egzistenciju sedam pojedinačnih država, ističe ovaj nemački novinar.

Svaki Srbin, Bošnjak, Hrvat i Albanac bio je i Jugosloven

Tu postoji i unutrašnje protivrečje koje nosi svaki pojedinac. Do početka rata pre 30 godina, svaki Srbin, Bošnjak, Hrvat, pa čak i svaki kosovski Albanac, bio je u najmanju ruku i Jugosloven; time je svaki pobednik u ratu bio istovremeno gubitnik.

Svako ko sebe više nije doživljavao kao Jugoslovena, već samo kao Srbina, Bošnjaka, Hrvata ili Albanca, morao je ponovo da piše sopstvenu biografiju - i to nikome nije palo lako.

Pri tom su se pitali: Nisu li oni drugi među susedima oduvek bili potajni neprijatelji? Nisu li se samo pretvarali da su prijatelji, dok su u podrumima sakrivali oružje? Neki posleratni mitovi uzrokovani su ličnim suočavanjem sa tom ambivalentnošću, smatra Mapes-Nidik.

Pomirenje nije propalo samo zbog te unutrašnje kontradikcije bivših Jugoslovena. U državama naslednicama ne funkcioniše ni kult heroja. Veličanje bivših gospodara rata se u Srbiji i Bosni smatra ekstremizmom: samo na Kosovu, gde je identifikacija sa Jugoslavijom kao državom bila najmanja, govori se o oslobodilačkom ratu.

Pokušaji nekih, koji su na vlasti u Hrvatskoj, da retrospektivno stvore doslednu nacionalnu istoriju sa srećnim završetkom - nikada nisu bili okrunjeni uspehom. Drugi predsednik Hrvatske Stipe Mesić morao je čak da promeni naslov svojih memoara. „Kako smo srušili Jugoslaviju“ ponosno je glasio naslov prvog izdanja njegove knjige. Drugo izdanje nosilo je naslov: „Kako je srušena Jugoslavija“, piše ovaj novinar za DW.

Čak ni novim generacijama neće automatski poći za rukom da ublaže napetosti između bivših ratnih neprijatelja. Za stvarno pomirenje potreban je novi narativ - onaj u kojem se sva protivrečja ukidaju uzdizanjem na novi nivo.

To može postići samo Evropska unija - ona koja zaista veruje u svoju priču.

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Lili

    Samo molim bilo koje novine da ne upotrebljavalju rijec bosnjaci jer je to izmisljeno..vec muslimani ili bosanci mus.vjere !

  • djenka

    Baš smo ono umorni od njih. Daleko im lepa kuća.

  • Srkimaja

    Nismo se mi mirili sa njima vec smo im oprostili i brzo zaboravili sve zlocine ali smo se konacno dozvali pameti......

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima