Tuga i muke Anice i Milana koji su usvojili teško bolesnog dečaka: "Rasplačem se kada mi kaže tata"

Milan Mikulek, Foto: Printscreen/Youtube/NOVA TV

Anica i Milan u Hrvatskoj udomili su teško bolesnog dečaka koji zahteva stalnu negu. Iako rade sve što je trebalo da rade i njegovi roditelji, oni ne mogu da ostvare ni status negovatelja, navode hrvatski mediji.

Preporučujemo

Ono što kao roditelj radite za svoje dete nema cenu. Ali, kada roditelji zakažu i država im oduzme starateljstvo, a dete smesti u hraniteljsku porodicu, onda za sve ono što je roditelj trebalo da radi, udomitelju se plati oko 110 evra po detetu. Ako udomite teško bolesno dete koje zahteva posebnu negu, onda kao hranitelj dobijete ne više, već takođe oko 110 evra.

- Kad sam ga prvi put videla jednostavno sam se zaljubila u njega. Mislila sam "Bože daj mi snage da ga othranim" - rekla je hraniteljka Anica Mikulek (65) u emisiji "Provjereno"na Nova TV, inače penzionerka.

"Rasplačem se dok me niko ne vidi"

Kada je dečak pre godinu i po stigao kod Mikuleka imao je tek osam meseci. Od tog trenutka rasli su zajedno.

- Gledajte kako je živ, videli ste sami sad kakav je. To je stvarno jedan fenomen, sa dve godine on razgovara kao veliki. Šta god da ga pitate, on vam odgovori i jako dobro pamti. Ja sam inače robustan čovek, ali imam nežan karakter i više puta se rasplačem dok me niko ne vidi, pogotovo kad mi kaže tata - kaže hranitelj Milan Mikulek (66) za Novu, a prenosi “Dnevnik”.

On ističe da se tada dogodi ono što neki možda ne mogu da razumeju, ljubav neke posebne vrste. Ta ljubav je kod Mikuleka u poslednjih 30-ak godina dovela petnaestero dece. Svi su ovde pronašli dom, ljubav i sigurnost. Većina ih, baš poput Andrijane, zovu mamom i tatom.

Čak i sada kada imaju svoju decu i žive daleko, vraćaju se njima, odnosno svojoj kući.

"Oko nove godine, dečak je počeo da natiče"

- Od osmog meseca sam s njima i dugo nisam znala da mi to nisu pravi mama i tata. Oni su divni, sve su mi dali što su mogli, omogućili su mi, i ja sam im na tome jako zahvalna - govori Andriana.

Dečak Andrijanu oslovlja sa “seko”, a ona kaže da nema ništa lepše nego kada joj se ujutro ušunja u sobu kako bi je probudio.

Uz njih dvoje, kod Mikuleka su trenutno i jedna učenica 8. razreda i jedna studentkinja. Uvek su, uz svoju sad već odraslu i udatu ćerku, imali samo devojke. Zbog prvog dečaka u kući su itekako strepeli, ali ti strahovi su postali samo još veći, prenosi ovaj hrvatski portal.

- Oko Nove godine, on je počeo da natiče. Prvo mu je lice nateklo, zatim oči i bilo mi je vrlo sumnjivo. Ponekad je po rukama dobijao veliki crveni osip i kad je već bilo jako otišla sam s njim u bolnicu - priča Anica.

Foto: Printscreen/Youtube/NOVA TV

Iz Varaždina je završio u Klaićevoj (Klinici za dečje bolesti u Zagrebu) sa dijagnozom od koje su se Anici, kako priznaje, odsekle noge. Njihov do tada zdrav udomljeni dečak se u svega nekoliko meseci teško razboleo.

- Ispostavilo se da ima nefrotski sindrom minimalne promene. To znači da bubrezi prestaju da mu rade - dodaje Anica.

Tri nedelje je proveo na intenzivnoj nezi, a oni su mu bili jedini koji su ga posećivali. Kako kaže Anica, roditeljima kojima je oduzeto starateljstvo nisu ni pitali za njega.

- Kad sam prvi put došla u intenzivnu, on kao da je znao da sam kraj njega. Kako je ležao, suzica mu je potekla. Jedna suza - rekla je Anica.

Već duže od godinu dana njegov je život u njenim rukama. Svaki dan mu, između ostalog, samelje tablete i zajedno sa sirupima dnevno popije 15 lekova.

- Pre sam imala zapisano koje lekove treba da mu dam, ali sad već znam napamet. Ali, uvek daju neki novi lek i onda moram dobro da pazim da mu ne dam nešto pogrešno - dodaje Anica.

Anica Mikulek, Foto: Printscreen/Youtube/NOVA TV

To je, priznaje ona, u celoj priči manji stres jer lekove pije uglavnom bez problema. Nakon večernje ture lekova sledi igra. Na spavanje, tačnije na dijalizu ili "dizu" kako je maleni zove, ide se oko 19 sati. Svako veče, bez izuzetaka, jer to za njega znači život.

Nije im palo na pamet da ga vrate

Ovo za Anicu predstavlja veliki stres i odgovornost. Previše je za njene godine, ali ona se ne žali. Gotovo mesec dana u Zagrebu je bila na edukacije da bi naučila kako da radi dijalizu kod kuće. Otkako je maleni kod njih, Milan spava na kauču, a Anica kaže da skoro uopšte ni ne spava. Svako malo cevčice se saviju, uređaj zapišti, a ona mora da reaguje, jer je njegov život u njenim rukama.

- Treba imati hrabrosti, puno truda i naravno imati strpljenja za sve to, nije to lako. Neko kaže: “Bože, pa kako si mogao”, a nama je to normalno - govori Andrijana.

Foto: Printscreen/Youtube/NOVA TV

Nikada im, kaže, nije palo na pamet da odustanu, da ga vrate.

- Gledajte, nama je to četrnaesto ili petnaesto do sad, nisam tačno siguran koliko smo ih već imali. Ali, ne bi nijedno dao, pa to nisu vreće krompira. Čovek ne može da radi to za novac - rekao je Milan.

Koliko hraniteljstvo košta?

Neki još uvek misle da je to zgodan način za zaraditi novac, pomalo razočarano kažu u varaždinskom udruženju ZIPKA. Ali, to je daleko od istine.

Prihvaćeno dete po zakonu dobija pomoć od 260 do 340 evra za mesečne troškove.

- Bolesno dete s najtežim oštećenjima može da ostvari 340 evra. Uz to, hranitelj prima naknadu. Dakle, to je naknada za njegov rad i trud i ljubav i pažnju, i sve što treba tom detetu dati kroz 24 sata, i to sad iznosi - 110 evra - kaže Stana Vereš, advokat udruženja ZIPKA.

Isto je da li osoba usvoji potpuno zdravo ili teško bolesno dete, koje zahteva i veći angažman.

- Uvredljivo im je što dobijaju 110 evra nadoknade? Ne znam šta bih vam rekla na to. Žao mi je što to doživljavaju kao uvredu. Kada su odlučili da se bave hraniteljstvom, odnosto delatnošću socijalne nege, bili su upoznati i morali su da prođu celokupan postupak da bi dobili dozvolu za hraniteljstvo. Prilikom dobijanja dozvole upoznaju se sa time čime će se baviti, koja je njihova odgovornost i koja prava imaju kao udomitelji. Potom odlučuju da li žele da budu udomitelji ili ne žele - govori Ivana Zadro, načelnica sektora u Ministarstvu rada, penzionog osiguranja, porodice i socijalne politike.

Vereš smatra da se ne ceni trud tih ljudi.

- Šta vi to pokazujete time? Da ih cenite? Da cenite njihov trud? Oni nemaju pravo ni na godišnji, oni nemaju pravo na bolovanje. Ako se razbole, oni nemaju nikakvu zamenu, koja će da dođe i da ih odmeni. Mislim da je uopšte iluzorno pričati što znači tih 110 evra hraniteljima - rekla je Vereš.

Umesto 850 evra, 110 €

Početkom 2019. na snagu je stupio novi Zakon o hraniteljstvu, koji uvodi kategoriju specijalizovanog hraniteljstva za decu s teškim telesnim i intelektualnim teškoćama u razvoju, kao i teško bolesnu decu. Predviđa da se njime bave osobe s visokom stručnom spremom i za to primaju naknadu od 660 do 850 evra.

- S obzirom da je zakon stupio na snagu 1. januara 2019. godine, još uvek nemamo specijalizovanih udomitelja, standardnih imamo. Uslovi koji jesu propisani za tog udomitelja jesu nešto veći, jer se očekuje i veća kvaliteta usluge - govori Ivana Zadro.

Po toj stavci Zakona o hraniteljstvo u više od dve godine nije udomljeno niti jedno dete. Niti jedno. Mikuleki za to vreme rade sve ono što bi radio takav jedan specijalizovani hranitelj, ali oni nemaju visoku stručnu spremu. Pa umesto 850 evra, oni primaju 110, navodi “Dnevnik”.

- Sramota, jednostavno sramota. Mene nije sram nego bi trebalo da bude sramota onoga ko je to propisao - kaže Milan.

- Neka mi neko kaže u ovoj državi da li je to normalno. Nije da sam ljut, ali... Pa šta sad ono dete koje je sa svojim roditeljima, šta ti roditelji da rade više nego mi - dodaje on.

I dok se zakoni koji u praksi ne funkcionišu ne mogu promeniti tek tako, a naknade za hranitelje teško bolesne dece ne mogu da budu veće od 110 evra po detetu, broj udomitelja iz godine u godinu pada.

Sistem opstaje na jedinoj stvari za koju je dobro da se ne menja, a to je ljubav tih ljudi prema deci.

- Ne bi ništa menjala, samo bih da bar što pre dobije bubreg. To bi mi bilo nešto najdraže - rekla je Anica.

(Telegraf.rs)