Hranitelji preminule devojčice očajni: "Videli smo je jutros u bolnici, kao da je čekala joj dođemo"

Foto: Shutterstock

- Znali smo koliko je teška situacija, da su joj šanse za preživljavanje vrlo male, ali nekako smo se sve nadali da će se dogoditi čudo, da će naše dete ipak dobiti ovu bitku... - teška glasa rekao je Branko Bojić povodom smrti 2,5 godišnje devojčice koja je podlegla teškim telesnim ozedama i preminula u bolnici u Zagrebu. Tamo je je završila nakon što ju je, kako se osnovano sumnja, pretukla njena 24-godišnja biološka majka, koja je sa svojim 27-godišnjim suprugom i ocem malene u istražnom zatvoru.

Preporučujemo

Branko Bojić i njegova supruga Darija s pravom se mogu smatrati jedinim pravim roditeljima koja je ovo nedužno stvorenje imalo u svom prekratkom boravku na ovom okrutnom svetu, piše Jutarnji.hr.

Porodica Bojić malenu je udomila u svojoj kući kada su joj bila svega tri meseca i ostala je s njima pune dve godine, do novembra prošle godine, kada je Centar za socijalni rad Nova Gradiška odlučio udovoljiti želji njenih bioloških roditelja da curicu vrate u primarnu pordicu.

Živela je tamo pet meseci, tokom kojih se, pokazaće se tek sada inspekcijskim nadzorom, očito o njoj nije vodila adekvatna briga. Inspekcijski nadzor Ministarstva rada, mirovinskog sustava, porodice i socijalne politike, kojim je utvrđeno da dete nije trebalo izuzeti iz hraniteljske porodice i vratiti biološkim roditeljima.

Bojići su očajni, a njihova je kuća već danima kuća tuge.

- Ona je bila naše dete, naša kćerka. Mi imamo svoje dvoje odrasle dece kojima smo biološki roditelji, ali i nju smo smatrali našim prirodnim članom. Jako smo teško podneli odvajanje od nje, srce nam se paralo kada je odlazila, a danas se osećamo užasno, ali i prazno – kazao je gospodin Branko, koji je ipak zahvalan dobrim ljudima koji su njemu i supruzi omogućili da u nedelju, na sam Uskrs, posednji put vide dete koje su othranili.

- Za nas je to bio pravi Uskrs, jer smo dobili priliku na pet minuta doći u bolnicu i videti dete na čemu se zahvaljujemo direktoru bolnice i ljudima koji su to organizovali i omogućili nam da je vidimo, da se barem na takav način oprostimo od nje, iako nismo razmišljali da je to oproštaj, nego samo jedan kratki susret do skorog novog viđenja u ovom životu, u našoj kući, nekako smo se u dubini duše nadali da će nam se vratiti živa i zdrava, da će se dogoditi čudo... I supruzi i meni nekako je lakše što smo je barem na kratko videli, ali ova tuga ostaće nam kao trajni beleg na duši – govori gospodin Branko, pa zastane.

- Joj, joj, joj... - zaplače, pa traži reči.

- Nedugo nakon što smo se vratili iz Zagreba svojoj kući dobili smo informaciju da je naše dete preminulo. Sad razmišljam, kao da je čekala da joj barem na ovaj način dođemo blizu, iako nas nije bila svesna, kao da nije htela otići s ovoga sveta, a da je mi posljednji put ne vidimo. Kakva je to tragedija, moj gospodine... - rekao je i za kraj poručio.

- Za naše dete je kasno, ali želim od sveg srca da se ovakva tragedija više nikada, nikome i i nigde ne dogodi. Treba se to doterati u red. Ovo se nije smjelo dogoditi – istakao je ovaj shrvani čovek.

(Telegraf.rs)