Moje stradanje se zove „Oluja“

Foto: Profimedia,Youtube/International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY)

„Moje pleme snom mrtvijem spava,

suza moja nema roditelja,

Preporučujemo

nada mnom je nebo zatvoreno,

ne prima mi ni plača ni molitve“

Petar Petrović Njegoš

Znate, ja sam dobro prošla u Koloni. Putovali smo pet dana do Beograda. Dobro smo prošli i sa tim Beogradom koji nije hteo da nas primi. Barem je tako izgledalo kada nam je milicajac nadomak našeg stana rekao da ne možemo da uđemo nego da idemo na Kosovo. Vidite, i stan smo maleni imali u Beogradu da se u njega zguramo. Često kažu: „imala si 12 godina, ti se ni ne sećaš“. Valjda im je tako lakše da se odmah kaže, jer šta ćemo sa tugama dečijim? Šta su odrasli mogli da nam pruže kao utehu? Šta bi bio odgovor da sam smela da pitam: „A šta se to desilo? A kako nam se ovo desilo?

Ali ja sam dobro prošla.

Svi su moji najbliži ostali živi. Kasnije bih saznavala ponešto o mojim školskim prijateljicama i o onoj prvoj, jedinoj, najvažnijoj. I ona je imala 12 godina kao i ja. Njoj je kolona odnela oca. Sećam se zvuka aviona iznad našeg auta koji je u tom trenutku stajao u toj beskrajnoj reci stradanja. Sećam se da sam zagrlila neko jastuče i mislila kako neće pomoći ako se sto više upijem u sedište. Drugarica mi je pričala kako se ona osećala dok je bomba padala na aute među kojima je bila i njena porodica. Ja sam je pitala, jer sam znala da se seća kao što sam se ja svega sećala. Kaže, samo sa mnom je mogla uvek o tome da priča.

Sahranila je svog tatu tu u ničijoj zemlji i nastavila sa ostalima da traži spas. Godine su prošle dok su mogli posmrtne ostatke da prenesu tamo gde su neka druga djeca njene loze sahranjivala svoje roditelje. Evo, baš mi je juče poslala poruku na viber: „Kava se o’ladila“ jer sam joj obećala da ću da je obiđem kada malo splasne posao. Ove godine sam se sastala sa našom „školskom“ koju nisam videla od onog leta Kolone 1995 godine. Ona je imala 14. Pričala mi je kako je pre nekoliko godina išla u Hrvatsku da identifikuje telo pokojnog oca. On je ostao pred kućom i nestao. Pronašli su ga u masovnoj grobnici daleko do našeg sela. Srećom imala je informacije o broju zuba, prelomima i drugim karakteristikama da se izbori za kosti svoga tate.

Moj tata je znao da će umreti. I mi smo znali. Tražio je da umre u svojoj kući. Tako je i bilo.

Ja sam dobro prošla.

Gledala sam svog tatu 27 godina. Kada mislim o njemu zamišljam da je negde gde ništa više ne boli, spokojan. Ovih dana čitam kolone imena stradalnika naših. To su kolone u obimnim zbirkama poginulih od ruke Ustaša, Nacista i Hrvata. Naišla sam na neke naše nesrećnike koji su se spasili na Kosovu, da bi tamo stradali četiri godine kasnije u pogromu 1999. godine. Saznala sam da se vojna operacija na Petrovoj gori u „drugome ratu“ zvala „Panter“. Pomislila sam kako je to surovo prikladno ime. Divlje zveri koja haraju šumom i svojim oštricama nemilosrdno kolju i razapinju plen. Ne zna zver šta je čovek, civil, žensko ili dete.

Moje stradanje se zove „Oluja“. Kao da je u pitanju prirodna nepogoda, a ne ljudsko nedelo. Tako i odgovorni za istu nisu baš poznati. Evo, ove godine avioni koji su leteli kroz Oluju dobiše pilote i podignuta je optužnica. A vi, moji sapatnici, razumećete kada kažem prijateljici, da kakva god je odšteta, njen tata bi više stvorio da je poživeo.

U Beogradu sam pričala sa prijateljima odavde. Oni više akcenta stavljaju na „prvi rat“. Nekima su dede ili pradede nosioci Albanske spomenice. Ja imam dede koji su nosioci spomenice 1941. godine. Dragi prijatelji koje sam stekla ovde malo teže slušaju o mojim dedama i pradedama. Ja ih razumem i ne osuđujem. Treba imati poseban gen da takav užas u duši može da se pojmi. I meni je nekada lakše da gledam u kolone spiskova nego da čitam kazivanja. Ali baku saslušam uvek, jer volim da mislim da je tada manje sama u tom užasu barem dok ga kazuje.

Baka je u auto stavila pogaču što je umesila i komad sušenog mesa koje je na ćebetu na travi sekla i hranila me dok je mama spavala, jer smo prešli taj Dvor na Uni pa je mogla malo da stane. Nije Baki prvi put da seče domaću pogaču dok je Zver u blizini. Meni jeste. Učila me baka da zamesim pogaču i odvojim malo testa da naraste kvasac za sledeću. Ako mene pitate, da se napravi spomenica, imala bi na sebi sliku te pogače. Meni heroja više ne treba. Ne treba mi spašavanje. Kaže mi deda, koji ima spomenicu, da se kao mali po potocima i šumama igrao svoje bande. Provejava mi kroz sećanje taj izraz. Neću da kažem da ne verujem u heroje, ali Banditi su mi poznatiji, i oni strani, i oni domaći. A opet, Bandita teže prepoznaš jer zna on kao vuk da navuče jagnjeću kožu. Stradalnika poznajem srcem. Naša ranjena srca istim ritmom kucaju posmrtni marš za sve one koje smo izgubili. Za sve kolone ubijenih i nestalih.

Ja sam, kako kažu, Dete Kolone. Nekada će neko možda pobrojati i naše stradanje pa ću završiti na listi još jedne kolone, one u tabeli, na kompjuteru. Meni ne treba orden, moja molitva je da stradanje stane. Da mala Kordunaška srca koja sada rastu u Srbiji i u tuđini kucaju za život i za žive. Da im ispričamo najnežnije koliko je moguće da znaju ko su, a ne naslute strahotnu oštricu koja im je pleme pokosila. Naše pleme ima roditelja, oni mrtvijem snom spavaju. Slava im! A što se tiče heroja, reče mi jedan Kordunaš da je pravi Heroj obični narod koji je sve izdržao, preživeo i nastavio dalje da stvara.

Posle fakulteta sam išla na puno razgovora za posao u neke velike kompanije. Ima tamo pitanje: „Šta je Vaš najveći uspeh u životu?“ Mislim u sebi, pa to što sam živa, što su mi roditelji časni i pošteni, što imam prijateljice čistog srca, iako imaju razloga za gorčinu i tugu. Mislim tako, dok izgovaram unapred pripremljene reči o studiranju, volontiranju i ostalim stvarima koje kompaniji odgovaraju. A da ja njih pitam da li znaju da zamese pogaču? Kako biste vi zamesili 10 pogača od jedne kockice kvasca?

Nisu rđavi ti što pitaju. Blagosloveni su jer ne znaju. Neka, treba da je tako. Njihova srca drugačije kucaju. I mene su naučili tu koračnicu. Suzama svojim, najčešće sama, ispiram ranu kada zabubnja taj posmrtni marš za sve naše. Za izgubljena detinjstva, mladosti, najbolje godine...za pradede, dede i roditelje, naše bake i naše stare. Nemojte djecu ućutkivati, naše suze traže roditelja, gledaju u nebo i snažno nose svoje rane na ponos vama starijima.

A da li se sjećam? О da! I zapisala sam. Čim sam dobila izbeglički pribor za pisanje i svesku na kojoj sam napisala „DNEVNIK“. Prazni listovi čekali su da budu ispisani životom koji tek počinje. Jedan se završio sa tih 12 godina. A prve ispisane strane dajem vama, svome plemenu, na uvid sada. Danas, kada znam da su suze OK. One su lek, zajedništvo i nisu sramota. Plakaću ovih dana, tiho i iz srca. Osećam, već je suza iz duše u oku zatreperila.

I živeću, koračati putem ljubavi i oprosta, ali ne i zaborava.

Dijete Oluje