Godišnjica ubistva čoveka koji je pokušao da spreči rat između Hrvata i Srba: Kome je smetao Josip Reihl-Kir?

"Dok sam ja načelnik Osječko-baranjske policijske uprave, rata između Srba i Hrvata na ovom području neće biti", rekao je u junu 1991. na sednici Skupštine Osijeka Josip Reihl-Kir. Nedugo potom, 1. jula iste godine, je ubijen, a svi znamo šta se nakon toga dogodilo i na tom području.

Josip Reihl-Kir rođen 25. 7. 1955 u selu Siraču, u opštini Daruvar. Roditelji su mu bili učesnici Narodnooslobodilačke borbe (NOB) tokom Drugog svetskog rata. Bio je oženjen s Jadrankom Reihl-Kir, s kojom je imao jedno dete, ćerku.

Preporučujemo

Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Osijeku, a nakon toga je jedno vreme radio u školi, nakon čega je bio pozvan u Milicijsku stanicu Đakovo, gde je postao inspektor za privredni kriminal. Kako je svojevrememo i sam rekao, taj posao je prihvatio kako bi rešio stambeno pitanje.

Od 1981. je radio u Republičkom sekretarijatu za unutrašnje poslove (RSUP) SR Hrvatske, postepeno napredujući do čelnih pozicija Sekretarijata za unutrašnje poslove (SUP) u Osijeku.

Načelnik osječke policije postao je nakon prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj 1990. godine.

Bio je poznat kao miroljubiv i druželjubiv, ali i po tome što se po pitanju tada opasno zakuvanih odnosa nije svrstavao ni na srpsku ni na hrvatsku stranu. Štaviše, otvoreno se trudio da spreči izbijanje oružanih sukoba na istoku Slavonije.

Odlazio je nenaoružan na barikade da smiruje Srbe, prozivao novinare koji su izvrtali njegove i druge izjave, žestoko se trudeći da smiri strasti.

Na sednici Skupštine Osijeka u junu. 1991. javno je za govornicom obećao: "Dok sam ja načelnik Osječko-baranjske policijske uprave rata između Srba i Hrvata na ovom području neće biti." To je, kako je vreme pokazalo, bila izjava koja mu je došla glave.

Supruga Jadranka mu je postavila ultimatum da do 1. jula 1991. napusti policiju, pošto je shvatila da je ostao sam u borbi da spreči sukobe u istočnoj Slavoniji.

Nije je poslušao, a osećao je da se nešto loše sprema. Postavio je dvojicu policajaca da dežuraju 24 sata ispred kuće njegove porodice.

Pošto se plašio za vlastitu sigurnost, na šta je upozoravao nadređene, tražio je premeštaj za Zagreb. Tadašnji hrvatski ministar unutarnjih poslova Josip Boljkovac mu je to i odobrio.

Boljkovac je kasnije izjavio da mu je Reihl-Kir otprilike nedelju dana pred ubistvo rekao da je "osuđen na smrt" i da mu prete likvidacijom. Na pitanje ko mu preti, pomenuo je Vladimira Šeksa i Branimira Glavaša.

Boljkovac je sa svojim zamenikom Slavkom Degoricijom dogovorio da Reihl-Kir hitno bude prebačen u Zagreb na drugo radno mesto na policijskoj akademiji.

Degoricija je ujutro 1. jula 1991. nazvao Reihl-Kira i pitao ga zašto se nije prema dogovoru javio na novo radno mesto. Odgovorio je da samo ide da reši još nešto, odnosno na pregovore između hrvatske i srpske strane u Tenji.

Tog dana oko 13.30 sati je ubijen.

Rezervista milicije Antun Gudelj ispalio je 16 metaka iz kalašnjikova na automobil u kojem su uz Reihl-Kira bili i potpredsednik Izvršnog veća Skupštine opštine Osijek Goran Zobundžija, gradski većnik Milan Knežević, kao i Mirko Tubić, koji je teško ranjen, ali je jedini preživeo.

Čim je saznao za ubistvo, Boljkovac je odlučio da uhapsi odgovorne, uključujući i Gojka Šuška (kasniji ministar obrane Hrvatske). O tom Boljkovčevom planu neko je obavestio predsednika Hrvatske Franju Tuđmana, koji je narednog dana smenio Boljkovca.

Boljkovac je kasnije izjavio da veruje da je Reihl-Kir ubijen zato što se suprotstavio Šušku, odnosno zato što nije hteo da učestvuje u akciji u Borovu Selu, gde su Glavaš, Šušak i Vice Vukojević ispalili tri rakete iz armbrusta (laki ručni raketni bacač za jednokratnu upotrebu) na prve kuće u nizu, odnosno na napuštenu barikadu na ulazu u selo.

Josip Reihl-Kir je sahranjen 3. jula 1991. godine u Osijeku.

Udovica Jadranka Reihl-Kir godinama se borila za pravdu za svog pokojnog muža, odnosno za procesuiranje ubice i nalogodavaca.

Ubica Gudelj je pobegao iz Hrvatske i za njim poternica nije raspisana sve do 1993. godine, a 1994. je u odsudstvu osuđen, pa pomilovan na osnovu Zakona o amnestiji, iako taj zakon obuhvata samo naoružane ljude koji nisu nikoga ubili za vreme rata u Hrvatskoj, a ne one za koje je potvrđeno da su počinili ratni zločin ili teško krivično delo. Postupak je ponovo pokrenut, Gudelj je izručen iz Australije i 2008. godine ponovno je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 20 godina. Vrhovni sud je 2009. godine potvrdio prvostepenu presudu.

Interesantno je da je balističko veštačenje obavljeno tek 1996 godine, kao i da je jedan svedok potvrdio da je 15 minuta pre ubistva Reihl-Kira na barikadama video Branimira Glavaša.

Međutim do danas nisu otkriveni nalogodavci ubistva.

Antun Gudelj, koji je bio osuđen na maksimalnih 20 godina zatvora, pušten je na uslovnu slobodu ranije nego što se očekivalo, 2024. godine.

(Telegraf.rs)