Pavelić je pacovskim kanalima pobegao iz NDH: Otkriveno ko ga je štitio i kakvo je bogatstvo uzeo sa sobom

Ante Pavelić pobegao je iz Hrvatske 6. maja 1945. i preko Austrije i Italije dospeo u Argentinu putem takozvanih pacovskih kanala, piše Jutarnji list.

Hrvatski mediji navodi da je Bogdan Krizman to detaljno prikazao u knjizi "Pavelić u bekstvu".

Preporučujemo

Pavelić je u Austriji boravio do oktobra 1946., a zatim se prebacio u Italiju, gde je čekao prebacivanje u Argentinu.

Na brod "Sestrijere" u Napulju ukrcao se 11. oktobra 1948. sa pasošem Crvenog krsta broj 74369 pod lažnim imenom Pal Aranjoš - Mađar, inženjer, udovac, star 59 godina.

U Buenos Ajres je stigao 6. novembra 1948, a tamo se već bila nastanila njegova porodica, kao i mnogi visoki politički i vojni zvaničnici Nezavisne države Hrvatske (NDH) koji su uspeli da pobegnu u Argentinu.

Hrvatski dnevnik je nakon otvaranja nacističkih arhiva u Argentini uporedio tu arhivsku građu iz pet zemalja sa različitim izvorima ustaške dijaspore u Argentini, i došao do zaključka da je Pavelić sa sobom odneo bogatstvo.

Jutarnji list navodi da su saznali neke ranije nepoznate detalje.

Jugoslovenska misija je takođe znala za Pavelićev dolazak i 6. oktobra 1947. godine zatražila je od Ministarstva spoljnih poslova FNRJ da dostavi dokumentaciju o Paveliću, pošto je uskoro očekivala njegov dolazak u Argentinu iz manastira u južnoj Italiji.

Već u avgustu 1947. godine, argentinsko Ministarstvo spoljnih poslova i bogosluženja upozorilo je na Pavelićev skori dolazak.

Kontakt u Argentini i ključna osoba bio je Branko Benzon, prvi zamenik NDH u Trećem rajhu, koji je od 1946. do 1949. bio deo grupe savetnika Pabla Dijane, direktora Generalne direkcije za migracije.

Ante Pavelić pozdravlja sabor Nezavisne Države Hrvatske 1943. Foto: Wikimedia/audiovis.nac.gov.pl

Od 1947. do 1949. godine, desetine hiljada hrvatskih, ukrajinskih, poljskih, mađarskih i baltičkih kolaboracionističkih izbeglica, kao i nacističkih Nemaca i Austrijanaca, pobeglo je u Argentinu.

Oko 10.000 je došlo iz Jugoslavije, uglavnom Hrvata, koji su nastavili da stižu i kasnije, sve do oko 1951. godine.

Od 1947. godine, jugoslovenske vlasti su pažljivo pratile priliv hrvatske političke emigracije u Argentinu i počele su da traže ekstradiciju ratnih zločinaca.

Predstavništvo FNRJ u Buenos Ajresu je 13. avgusta 1947. godine uputilo zahtev argentinskom Ministarstvu spoljnih poslova i bogoštovlja za ekstradiciju sedam ratnih zločinaca (Josip Berković, Mirko Eterović, Ivo Bogdan, Vinko Nikolić, Danijel Uvanović, Marko Čolak i Stjepan Latković), zasnivajući zahtev na Rezoluciji Generalne skupštine UN o ekstradiciji i krivičnom gonjenju ratnih zločinaca od 13. februara 1946. godine i Rezoluciji Međuameričke konferencije o problemima rata i mira održane u Čapultepeku 6. marta 1945. godine.

Jugoslovensko predstavništvo je poslalo više podsećanja na notu i ponovljene zahteve, sve dok Argentina nije odbila ekstradiciju.

Argentinsko Ministarstvo spoljnih poslova i verskih pitanja je 13. novembra 1947. godine zaključilo da na jugoslovenske zahteve ne treba pozitivno odgovoriti, navodeći sledeće razloge: zaključci konferencije u Čapultepeku bili su preporuke, a ne međunarodne ugovorne obaveze, i podrazumevali su samo moralne obaveze; ratni zločin je bio novija pravna kategorija, ali se mogao smatrati povezanim sa institutom političkog zločina, dok je Argentina mogla da izručuje ljude samo za obične, a ne političke zločine; odsustvo bilateralnog sporazuma o ekstradiciji sa Jugoslavijom; Prema Ustavu, Argentina ne priznaje posebne okolnosti i odbacuje zakone donete post facto. Takođe, odobravanje jugoslovenskog zahteva značilo bi podsticanje političkog progona i otvaranje puta eliminaciji opozicije u zemljama pod komunističkom vlašću.

Pavelić se slobodno kretao po Argentini i bio je veoma politički aktivan. Osnovao je Hrvatsku državotvornu stranku 1949. i vladu u egzilu 1951.

Nakon raspada HDS-a, 8. juna 1956. osnovan je Hrvatski oslobodilački pokret (HOP), jedna od glavnih stranaka hrvatske političke emigracije.

Redovno i slobodno je učestvovao u svim značajnim događajima i proslavama hrvatske političke emigracije i držao govore.

Tokom 1954. godine došlo je do zbližavanja i na kraju neuspelog pokušaja sporazuma između Pavelića i Stojadinovića, koji je takođe našao utočište u Buenos Ajresu.

Uživajući zaštitu Peronove vlade kao znak lojalnosti, rukovodstvo NDH se pridružilo Nacionalističkom oslobodilačkom savezu (Alianza Libertadora Nacionalista, ALN), Peronovoj udarnoj snazi i oružanom krilu argentinskog filofašističkog nacionalističkog pokreta.

Pavelić je otvoreno održavao dobre odnose sa ALN i njihovim rukovodstvom, a zvaničnici NDH su držali predavanja u sedištu ALN kao ugledni gosti.

Nakon Peronovog razlaza sa Katoličkom crkvom 1955. godine, ALN je spalio brojne crkve i čak pokušao da zapali katedralu u Buenos Ajresu.

Pokret je ugušen 21. septembra 1955. godine državnim udarom nazvanim Revolucija oslobođenja (Revolución Libertadora), u kojem je Peron svrgnut, piše Jutarnji.

Međutim, ustaše su i dalje uživale zaštitu vlasti.

U istom periodu, hrvatske jedinice učestvovale su i u Peronističkom pokretu za strance (Movimiento Peronista para los Ektranjeros, MPE), organizaciji 32 strane zajednice u Argentini lojalne Peronu, koju je predvodio Nemac Gustav Miler.

Pod pseudonimom A. S. Mrzlodolski, Pavelić je sarađivao sa mesečnikom Dinámica Social, koji je osnovao Karlo Skorca, poslednji sekretar italijanske Nacionalne fašističke partije.

Drugi saradnici časopisa bili su Pjer Dej, belgijski kolaboracionista, bivši članovi SS-a Holanđanin Vilijam Sasen i višijevski kolaboracionista Žak Mari de Maje, kao i Mario Amadeo, prvi ministar spoljnih poslova Oslobodilačke revolucije.

Postojala su i druga antikomunistička udruženja koja su dolazila iz Jugoslavije, poput slovenačke ili srpske (četničke) „neprijateljske ili fašističke emigracije“, kako ih je Jugoslavija nazivala, ali je hrvatska grupa bila ubedljivo najbrojnija i najproblematičnija za argentinsko-jugoslovenske odnose.

(Telegraf.rs)