Tajni znak na Tompsonovoj majici! Posveta TERORISTI, koji je oteo avion za Čikago, pa hteo da leti za Beograd!

Pred, kako kažu, više od pola miliona ljudi, ekstremista Marko Perković Tompson na Zagrebačkom hipodromu je održao koncert, a mnogi su primetili neobičan detalj na njegovoj crnoj majici.

Naime, na desnoj strani je imao utisnut neobičan broj 03941158, koji je već nosio na svojim nastupima. Ovo je, inače, posveta Zvonku Bušiću (23. januar 1946. - 1. septembar 2013.), osuđenom teroristi, za koga je inače Tompson napisao pesmu Duh ratnika, koju je objavio pre 19 godina na svom albumu 'Bilo jednom u Hrvatskoj'.

Preporučujemo

Ko je Zvonko Bušić? On je čovek koji je bio deo grupe otmičara putničkog aviona koji je leteo iz Njujorka za Čikago 1976. godine. Plan grupe je bio da iz aviona sa 76 putnika baca letke iznad Londona i Pariza, zalažući se za „hrvatsku stvar“ u tadašnjoj Jugoslaviji. Leci su pozivali na borbu protiv "srpske hegemonije".

Zvonko Bušić, sa još četvoricom saučesnika, oteo je 10. septembra 1976. godine američki putnički avion boing 727, na letu od Njujorka do Čikaga u kom je bilo 76 putnika.

Vođa grupe hrvatskih otmičara, Zvonko Bušić, u kojoj su bili i njegova supruga, američka državljanka Džulijen Iden Šulc Bušić, i Hrvati Slobodan Vlašić, Frane Pešut i Petar Matanić, želeo je da iskoristi otmicu kako bi skrenuo pažnju na, kako je on definisao, ugnjetavanje Hrvata u tadašnjoj Jugoslaviji. Takođe je napisao neku vrstu političkog manifesta, letak, koji je želeo da izbaci iz aviona iznad teritorije tadašnje SFRJ. Takođe, kao jedan od zahteva za oslobađanje otetih putnika, zatražio je objavljivanje svog manifesta u uglednim svetskim medijima.

Da bi ubedio američke vlasti u ozbiljnost svojih pretnji (hrvatski emigranti su u avion uneli lažne bombe i tako, de fakto, preuzeli kontrolu nad Boingom bez naoružanja), Bušić je napravio domaću bombu i ostavio je u jednom od prtljažnika stanice metroa. To je prijavio njujorškoj policiji, a onda se cela priča, u okolnostima koje nikada nisu dovoljno razjašnjene, nepopravljivo zakomplikovala.

Policija je, postupajući po Bušićevim uputstvima, premestila primitivno napravljenu bombu iz odeljka u stanici metroa na policijski poligon u Bronksu. Tamo su policijski službenici za deaktivaciju bombi pokušali da je deaktiviraju. U tom procesu, naprava je eksplodirala, ubivši policajca Brajana M. Mareja na licu mesta i teško ranivši nekoliko drugih. To je bio ključni trenutak otmice. Krv je tekla, ljudi su ubijeni ili teško povređeni.

Američke vlasti, već pod snažnim pritiskom tadašnje jugoslovenske diplomatije, koja je zahtevala snažan i odlučan obračun sa hrvatskim emigrantima/teroristima u otetom avionu, pokušale su da što pre okončaju dramu u vazduhu, koja je imala tako dramatičan zaplet na zemlji.

Foto: ELVIS BARUKCIC / AFP / Profimedia

U međuvremenu, nakon dopunjavanja goriva u Montrealu, otmičari su leteli ka Evropi, u pratnji još jednog većeg Boinga koji je služio kao navigacioni asistent za manji, oteti Boing 727. Pre toga, Bušić i tim otmičara su na aerodromu Gander pustili deo putnika (njih 35, koje su napunili letkom „Apel američkom narodu“). Sledeća destinacija na letu ka Evropi bio je Island. Tamo su ponovo dopunili gorivo, a Bušić je tražio hranu i piće za putnike, prema kojima su otmičari, prema rečima otmičara, bili korektno ophodni.

Iznad centra Londona (aerodrom Hitrou je bio pod opsadom jakih britanskih policijskih snaga zbog objave sletanja otetog američkog aviona), ponovo su bačeni leci sa Boinga koji je pratio oteti avion. Oba aviona su potom nastavila let ka Parizu, gde su, nakon borbe sa francuskim vlastima, konačno dobila dozvolu za sletanje na aerodrom Šarl de Gol.

Otmičari, predvođeni Bušićem, želeli su da lete iz Francuske u SFRJ. Barem je to bio plan. A onda su ih francuske vlasti, sa kojima su pregovarali, obavestile da im je Beograd rekao da će, ako oteti avion uđe u vazdušni prostor SFRJ, biti oboren zajedno sa otmičarima, kidnapovanom posadom i 56 putnika. I za svaki slučaj, francuska policija je onesposobila stajni trap Boinga. Bušić i ekipa otmičara više nisu imali mnogo izbora. Počeli su da pregovaraju. Sa nekim prilično naivnim zahtevima: razgovor sa tadašnjim predsednikom SAD Fordom ili američkim državnim sekretarom Kisindžerom. Dobili su američkog ambasadora u Parizu, Keneta Raša.

(Telegraf.rs)