Ako ste mislili da je koncert Tompsona sramota pročitajte ovo: Poslednji intervju teroriste čiji broj je nosio

Marko Perković Tompson je na koncertu koji je održao na zagrebačkom hipodromu nosi majicu sa brojem 03941158, istim koji je bio i broj hrvatskog teroriste Zvonka Bušića, koji je 1976., godine oteo američki putnički avion.

Zvonko Bušić, koji je u Americi odrobijao 32 godine kao osuđeni terorista, u intervjuu iz 2010. tvrdio je da nije terorista već idealista. Objašnjavao je okolnosti otmice i smrti policajca uzrokovane njegovom bombom.

"Moji motivi nisu bili teroristički, niti sam terorista. Ljude obično boli kad im kažu istinu, a u tome da sam ja terorista nema ni trunke istine. Bio sam glumac i to je sve bila predstava", rekao je Bušić 2010.u intervjuu za Jutarnji list. Rekao je i da avion nije oteo.

"Ja sam ga samo pozajmio", rekao je Bušić, zatvorenik broj 03941158 - njegovu zatvorsku oznaku je na majici nosio Tompson na koncertu.

Bušić je 2013. izvršio samoubistvo vatrenim oružjem u Rovanjskoj kod Zadra. U američkim zatvorima proveo je 32 godine, osuđen na doživotni zatvor kao terorista.

Kada je pomilovan, na njegovom dočeku pri povratku u Hrvatsku bio je i Marko Perković Tompson.

Hrvatski emigrant Bušić bio je u grupi otmičara putničkog aviona sa 76 putnika, na letu od Njujorka do Čikaga, u septembru 1976. godine. Zbog te otmice aviona i pogibije policajca prilikom deaktivacije bombe koju je ostavio u pregradi njujorške podzemne železnice, 21. jula 1977. godine je u Americi osuđen na doživotni zatvor, a pomilovan je u julu 2008. godine, nakon čega se vratio u Hrvatsku.

U intervjuu za Jutarnji list 2010. pokušao je da objasni svoju ulogu u otmici aviona i okolnosti koje su dovele do smrti policajca.

"Rado bih to objasnio i Amerikancima. Možete reći šta god želite, ali sklon sam da verujem da je to bila sabotaža. Ne mogu da shvatim - a u Njujorku je postavljeno i demontirano milion paklenih naprava - da je baš tada poginuo policajac. To je, kažem, bila sabotaža. Nikad se nisam bavio bombama, eksplozivima. Ovu sam sastavio prema uputstvima iz knjige The Anarchist’s Cookbook..."

Bez obzira na sve, Bušić je i nakon 32 godine robije verovao da je učinio ispravnu stvar.

"Bomba je bila apsolutno neophodna jer sam morao da uverim Amerikance da mislim ozbiljno i da me puste da završim misiju. Znate da su bombe koje smo uneli u avion bile lažne. Bio sam pažljiv u svakom detalju. Tokom pregovora sam rekao da ću se vratiti u Njujork i sam demontirati napravu. (...) Da je situacija danas ista kao tada, učinio bih sve to opet. Ali... Neizmerno mi je žao i kajem se zbog smrti policajca Brajana Mareja. Teško mi je bilo i još osećam odgovornost za ono što se dogodilo njemu, njegovoj ženi, deci i prijateljima. Sa iskustvom koje danas imam i iz moje perspektive, naravno da to nikada ne bih učinio. Bomba, opet kažem, nije trebalo da ubije. Rekao sam policiji u Njujorku sve o toj bombi. Bio sam siguran da se ništa neće dogoditi. Ona je trebala da bude garancija da će nas pustiti da završimo našu misiju", rekao je tada Bušić.

Prema Bušićevoj verziji priče, prilikom demontiranja je učinjeno toliko nepravilnosti koje su dovele do tragedije.

"Smatrao sam da sam učinio sve da se zlo ne dogodi. Na primer, za lažne bombe u avionu niko nije znao osim mene. Čak ni moji pomagači. Nisam hteo da se dovedem u situaciju da neko od njih, u panici ili pogrešnoj proceni, aktivira eksploziv pa pobije putnike i sebe. Za eksploziju prave bombe, i to stvarno mislim, policija je napravila niz neshvatljivih grešaka. Na primer, bombu su - a bila je u pregradi oko metar i po iznad zemlje - izvlačili nekakvim konopcima. Onda im je pala na pod. Zatim su je, u specijalnom vozilu, odneli na poligon u Bronksu i pokušali da je demontiraju presecanjem žica kleštima na daljinsko upravljanje. Pokušavali su nekoliko puta, ali sistem nije radio. I to je bilo prvi put, prema rečima policije, da se tako nešto dogodilo. Na kraju, policajac Marej se spustio u rupu gde je naprava stajala ni dve minute nakon pokušaja neuspele demontaže. Pravila jasno kažu da mora da prođe 30 minuta. Nije ni imao zaštitnu opremu. Došao je u odelu i onda je bomba eksplodirala. Kada smo to saznali, iz svih nas kao da je nestala sva snaga. Potpuno sam se slomio i odmah posle toga smo se svi predali vlastima."

Do smrti je Bušić bio uveren da je reč bila o sabotaži.

"Na mestu gde su demontirali bombu bilo je mnogo ljudi. Radili su sa opremom na daljinsko upravljanje radio-talasa koja se može ometati i koja nikad, ali baš nikad pre toga nije imala kvar. Postoji mnogo načina na koji se to može učiniti. Zašto? Da nas diskredituju. Mi smo želeli otmicom aviona da pokažemo kakvo je stanje u Jugoslaviji. To je bila politička akcija idealista, fanatika, separatista, ali ne terorista i ubica. Trebalo je da nas pretvore u ubice. Recite mi, je l’ sasvim neverovatno tvrditi da je među ljudima koji su bili na poligonu te večeri bio neko ko je imao znanja, veštine i jasan motiv da nam to napravi?"

"Hteli smo da upozorimo na ono što se dešavalo u tadašnjoj državi. Verovao sam da će akcija imati odjek u svetskoj javnosti i zato sam odlučio da otmem američki avion. Da sam oteo albanski, koga bi bilo briga. Nismo, kako smo planirali, doleteli do Hrvatske. Letke su, istina, bacali iznad niza gradova na Zapadu, objavljen je naš proglas u američkim medijima."

Henri Kisindžer je govorio da će ih, ako dolete do tadašnje SFRJ, njihova vojska srušiti...

"Ne bi nas srušili. Nema teorije. Američki avion pun putnika? Zato su stavili prepreke na pisti splitskog aerodroma. Bojali su se, ali mi nismo ni želeli da sletimo u Jugoslaviji nego da bacimo letke nad Solinom i Zagrebom."

Bušić je 1987. nakratko pobegao iz zatvora.

"Pobegao sam iz federalnog zatvora. To je tačno. To je bio protest. Pre svega zbog toga što je Džuli (supruga) dobila produženje kazne. Prokopao sam tunel ispod ograde i pobegao. Pronašli su me nekoliko dana kasnije u drvenoj kućici koju su koristili kao skladište za novine. Znam da je bilo strašno hladno i da sam se tamo sakrio od zime. Spavao sam zamotan u novine na kojima je bila moja slika na naslovnoj strani i vest o bekstvu. Policajac koji me pronašao nije ni znao ko sam. Pitao me imam li kakva dokumenta. Rekao sam da nemam, a on da sam onda u malom problemu. 'Čujte, gospodine, ja sam begunac iz federalnog zatvora. Mislim da je to mnogo veći problem.' Pogledao me u čudu, stavio mi lisice, a ja sam samo izustio: 'Vodite me negde na toplo!' Vratili su me u zatvor, u potpuno zatvoreni odsek, a građevinski radovi na unapređenju bezbednosti, nakon mog bekstva, koštali su zatvorsku administraciju oko 16 miliona dolara."

U zatvoru su ga, kaže, hteli likvidirati.

"Hteli su me nekoliko puta ubiti. Neki crni revolucionari. Novine u Atlanti su zakuvale celu stvar. Pisali su da je stigao hrvatski nacista, rasista, a ovima sam, zbog toga, bio savršena meta. Jer, da su me ubili, imali bi uslove za napredovanje u revolucionarnoj hijerarhiji", rekao je 2010. Bušić.

(Telegraf.rs)