Lejla o mužu heroju, godinu dana nakon poplava u BiH: Na leđima je spasio celu porodicu, a onda je nestao

Navršila se godina od katastrofalnih poplava koje su u oktobru 2024. pogodile Donju Jablanicu. U kobnoj noći, s četvrtog na peti oktobar, nakon obilne kiše, s lokaliteta kamenoloma iznad Donje Jablanice pokrenula se ogromna količina zemlje, kamenja i vode te se sručila na naselje koje je skoro pa potpuno izbrisano s lica zemlje.

Nezapamćena katastrofa odnela je 19 života, mnogim meštanima uništila domove, ostavivši iza sebe tugu, bol i neizbrisive ožiljke.

Preporučujemo

U mnoštvu vrlo teških i traumatičnih priča o tragediji koja je pogodila Donju Jablanicu, ostaće upamćena i priča o hrabrim ljudima ovog podneblja

Nije to priča o fikcijskim filmskim junacima, već istinskim herojima koji su žrtvovali vlastiti život kako bi spasili svoje porodice. Jablaničani, Bosanci i Hercegovci, sigurno će decenijama kasnije svojoj deci pričati o tome kako je u Donjoj Jablanici živeo istinski heroj po imenu Ernad Begović.

U noći opšte katastrofe uspeo je kroz nabujalu vodu i naslage blata na leđima da izvuče celu svoju porodicu, a potom je "nestao", piše Avaz.

"Zahvaljujući njemu i njegovoj hrabrosti, mi smo danas živi", kaže Ernadova supruga Lejla Begović dok prilazi lokalitetu gde se nekada nalazila njihova porodična kuća, uz samu džamiju i imamsku kuću u Donjoj Jablanici.

Sve nestalo u par minuta

Skoro da nema bilo kakvih tragova da je tu nekada bio dom Begovića, kuća u kojoj su oformili porodicu, podigli decu i sretno živeli. Sve što su u proteklih četvrt veka zajedno gradili nestalo je u svega nekoliko trenutaka.

Za Lejlu nije nimalo jednostavno ponovo doći na ovo mesto. Vidno potresena, kaže kako strahotu koju je preživela ovde pre tačno godinu dana neće zaboraviti do kraja života.

"Iako trenutno nisam tu u Donjoj Jablanici, pri svakoj kiši mene obuzima strah, moram popiti tabletu za smirenje. Još uvek idem kod psihologa", govori Lejla, potvrđujući koliko je to zapravo bilo jedno vrlo traumatično iskustvo.

Priseća se kako je te noći bila na poslu, počela je padati kiša, ali niko nije mogao naslutiti da će se desiti nešto strašno.

"Stigla sam kući i sve se desilo u nekih 15 minuta. Počeli su, ne znam ni kako da ih nazovem, neki zvukovi kao da se ruši brdo. Sevalo je i grmelo. Muž je ustao i otvorio vrata. Već tada voda je počela ulaziti u naš hodnik. Rekao nam je da budemo spremni da izađemo iz kuće, jer ne sluti na dobro", priča Lejla.

"Dok smo čekali u hodniku, voda nam je već došla do kolena. Nije to bila ni voda, više blato. Kad smo izašli na vrata, to je bio pravi haos. Ne znate da li ide kamenje, auta, balvani. Bilo je, Bože sačuvaj. Samo da vidite taj prizor, da čujete te zvukove", priseća se.

Foto: Mateja Beljan

Sve se odvijalo jako brzo, a Ernad ih jedno po jedno kroz vodu i blato na leđima počeo prebacivati do stepeništa komšijine kuće, doma lokalnog imama Semira ef. Jahića. Osim Ernada i Lejle, s njima u kući te noći bili su još dvoje dece i Ernadovi roditelji.

"Ernad je prvo prebacio majku, onda našu ćerku, pa sina. Dedo Muhamed i ja, svi smo se penjali gore, hodža nam je otvorio vrata i mi smo ušli kod njega u hodnik. On je ostao zadnji", priseća se Lejla.

Nivo vode brzo je rastao pa su bili primorani iz hodnika popeti se u potkrovlje kuće, no ni tu se nisu mogli dugo zadržati. Voda je nadolazila, i shvatili su da je jedini izlaz bio da napuste kuću kroz mali otvor i preplivati do džamijske kupole koja nije bila pod vodom. To su i učinili. Uz pomoć kompresora kojeg je voda donela iz obližnje autopraonice, zajedno s efendijinom porodicom, decom, uspeli su da napuste kuću i pređu do kupole. To su morali da čekaju pomoć do samog jutra.

"A gde je moj suprug"

Dok se sve to događa, Lejla kaže kako joj je sve vreme u glavi bilo pitanje "a gde je moj suprug?".

"Znajući da je bio hrabar čovek kojeg ničega nije bilo strah. Zaista je bio je jak, neustrašiv. Pošto je on ostao na ovim stepenicama, mislila sam da je prešao prugu i otišao tražiti pomoć", kaže Lejla.

Tek kad je svanulo, kad su došli spasioci, ja i dalje mislim Ernad se spasio, on je doveo te spasioce, ali pitam sebe gde je on. Među spasiocima je bio njegov prijatelj Sabko. Pitala sam ga gde je moj Ernad? Čovek je ćutao, i rekao: Pa Lejla, zar nije bio s vama? Tada sam znala da je gotovo", kaže uplakana Lejla.

Ponavlja kako je cela porodica ostala živa zahvaljujući njegovoj hrabrosti i požrtvovanosti.

"Trebalo se izboriti s tom bujicom, s tim stenama i balvanima, sa svim tim blatom. Jednostavno bi nas progutalo, da nas on nije prebacio. Znači, on nas je na svojim leđima nosio", kaže Lejla.

Opisujući Ernada kaže da je od njega mnogo naučila o životu.

Foto:Mateja Beljan

"Bio je dobar čovek, voleo je svakom da pomogne. Za njega nije postojalo 'neću', 'ne mogu', 'nemam'. U svemu je nalazio rešenje. I tako godinama sam naučila od njega da se sve može i mora. I verujte, ja crpim snagu iz toga da kad moja deca sutra prođu čaršijom, ljudi kažu: 'To su Ernadova deca, njihov je otac bio dobar čovek'. To mi je najdraže u svemu ovome", kaže Lejla.

Nakon katastrofe u Jablanici, Lejla je ostala s troje dece, bez muža, bez krova nad glavom, bez zaposlenja. Ceo jedan mesec je provela u bolnici, upravo je završila fizikalne terapije.

Kaže kako će se sve nadoknaditi, ali muža neće nikad vratiti.

"Da mi je bogdo on samo ostao živ. Za ostalo manje više", kroz suze govori Lejla.

(Telegraf.rs)