KAKAV SKANDAL U HRVATSKOJ: Ustaške zločine nad decom sa Kozare hoće da pripišu partizanima - a evo i ODBRANE!

Povodom nedavne premijere filma Lordana Zafranovića "Zlatni rez ‘42 - Djeca Kozare", u regionalnoj javnosti ponovo se rasplamsala polemika o jednoj od najtragičnijih epizoda Drugog svetskog rata - stradanju stotina hiljada Srba, među kojima su bila i deca sa Kozare. Dok film svedoči o zločinima ustaškog režima Nezavisne Države Hrvatske (NDH) iz leta 1942. godine, deo hrvatske desnice i pojedini tamošnji kolumnisti lansirali su opasne revizionističke teze, pokušavajući da (deo) krivice za masovnu smrt dece u dečjim logorima prebace na partizane.

U izuzetno temeljnoj i dokumentovanoj analizi koja sledi, do detalja se razobličavaju istorijski falsifikati i pokušaji da se ustaški logori smrti prikažu kao "humanitarna prihvatilišta", podsećajući na neosporive istorijske činjenice, arhivska svedočanstva, ali i na frapantne podatke da su se nad užasima u Sisku i Jastrebarskom zgražavali čak i nacistički generali.

Preporučujemo

Tekst Damira Pilića za Slobodnu Dalamciju u nastavku prenosimo u celosti:

"Ovonedeljna premijera filma Lordana Zafranovića "Zlatni rez ‘42 - Deca Kozare", posvećenog stradanju hiljada srpske dece s Kozare kojoj su u junu i julu 1942. ustaše ubile roditelje ili ih poslale u logore - učinivši tu decu siročadima - izazvala je očekivane reakcije na našoj revizionističkoj desnici.

Zversko ubijanje Srba u tzv. NDH. Foto: Wikimedia/Jewish Historical Museum, Belgrade

Već godinama ta desnica pokušava da izokrene istoriju i taj ustaški zločin nad decom Kozare prikaže kao humanitarni čin u kom su plemenite ustaše spasavale decu koju su surovi i okrutni partizani namerno izgladnjivali do smrti.

Nažalost, tom trendu podlegao je i kolumnista "Slobodne Dalmacije" Ivica Šola, koji je u svom nedeljnom tekstu "Evo zašto mislim da je novi Zafranovićev film istorijski falsifikat. U tradiciji projekta SANU" plasirao upravo tu revizionističku tezu. To pokazuje citat iz njegovog teksta: "Što se tiče stradanja kozaračke dece u vreme Bitke na Kozari, na osnovu dokumenata možemo govoriti o najvećoj odgovornosti partizana koji su vodili decu u zbeg, u šumu i tamo ih držali bez hrane, odgovarajućeg smeštaja i lekarske brige važne zbog epidemije tifusa."

U citiranoj Šolinoj rečenici zapravo je gotovo sve istorijski tačno, osim dve "sitnice". Umesto reči "partizana" treba da stoji "ustaša", a umesto izraza "u zbeg, u šumu" valja staviti "u dečje logore". Vidite kako male greške nekad postanu velike.

Ne kažem, možda su se kolegi Šoli slučajno omakle te greške. Možda je tekst pisao u poslednji čas, pod vremenskim pritiskom, pa su mu ustaše nehotice postale partizani, kao što je i ustaške dečje logore možda u brzini pobrkao s kozaračkom šumom.

Kako god, u ovom tekstu ćemo – na osnovu dokumenata - pokazati kako je ta Šolina rečenica trebalo da izgleda da bi bila istorijski tačna.

Saradnja ustaša i četnika

Pre nego što pređemo na tragičnu epopeju kozaračke dece, nije zgoreg ukazati na činjenicu da Bitka na Kozari – koja je trajala od 10. juna do 18. jula 1942. godine – predstavlja jedan od najbolje dokumentovanih primera saradnje ustaša i četnika u borbi protiv partizana. U nedeljama uoči te bitke niz četničkih komandanata potpisao je više sporazuma s vlastima NDH o toj zajedničkoj borbi. Domaći izdajnici i kvislinzi lako su našli zajednički jezik.

Hronološki prvi bio je sporazum potpisan u Mrkonjić Gradu 27. aprila 1942, koji je s NDH sklopio Uroš Drenović, komandant četničkog odreda "Kočić". Taj sporazum ovekovečen je i onom čuvenom fotografijom na kojoj Drenović i par njegovih četnika piju i nazdravljaju s grupom ustaša i domobrana.

Potom je sporazum s NDH 23. maja potpisao i Lazar Tešanović, komandant četničkog bataljona "Mrkonjić". Sledili su ga Cvijetin Todić i Savo Božić, komandanti Ozrenskog i Trebavskog četničkog odreda, koji su sporazum s NDH sklopili 28. maja u selu Lipac. Dva dana kasnije, 30. maja, sporazum s NDH potpisali su i predstavnici Majevičkog četničkog odreda. I konačno, komandant četničkog odreda "Borja" Rade Radić sporazum s NDH sklopio je 9. juna, samo dan pre početka Bitke na Kozari.

Prvi zajednički napadi ustaša i četnika na slobodnu partizansku teritoriju u severozapadnoj Bosni krenuli su već 21. maja, a početkom juna delovi četničkog puka "Manjača" zauzeli su selo Brončani Majdan i potisnuli borce 2. krajiškog partizanskog odreda, čime su uspeli da deblokiraju opkoljeni ustaško-domobranski garnizon u Sanskom Mostu. Bio je to operativni uvod u Bitku na Kozari.

Kozaračka deca

Bitku na Kozari osmislio je i vodio nemački Vermaht - pod komandom generala Fridriha Štala - tako da su i ustaše i četnici bili pod nemačkom komandom, iako je ustaša bilo gotovo dvostruko više od Nemaca. Kako je evidentirao istoričar Antun Miletić, u Bitki na Kozari na strani Sila Osovine bilo je angažovano više od 30 hiljada boraca: 17.917 vojnika NDH, oko 11.000 pripadnika Vermahta i oko dve hiljade četnika.

Partizana je na Kozari bilo deset puta manje, između tri i četiri hiljade. Već prvog dana ofanzive ustaše su otkrile i uništile partizansku bolnicu, pobivši 300 zatečenih ranjenika, tako da Šolina opaska kako su partizani na Kozari držali decu "bez lekarske brige" zvuči u najmanju ruku cinično: likvidiraš partizansku bolnicu i onda optužiš partizane za medicinski nemar prema deci.

Iako je uz partizane stajao srpski narod s Kozare, nekih 80–90 hiljada civila, tako neravnopravnu bitku partizani nisu mogli da dobiju. Deo partizanskih boraca uspeo je početkom jula nakratko da probije obruč i izvuče oko 10.000 civila, ali većina boraca i naroda ostala je u obruču i stradala. Ubijeno je oko 1.500 partizana i više hiljada srpskih civila.

Foto: wikipedia

Kad je bitka završena, u ustaškim rukama ostalo je oko 68.000 zarobljenih civila, od čega oko 23.000 dece. Tada su ustaše "humano" razdvojile kozaračku decu od njihovih roditelja, koji su poslati najpre u Jasenovac i druge ustaške logore, a potom je veliki broj njih deportovan u logore u Nemačkoj. Deo dece takođe je završio u Jasenovcu, gde su neka deca odmah ubijena, dok su ostala prebačena u ustaške dečje logore, ponajviše u Sisak i Jastrebarsko.

Prema podacima koje je nakon rata izneo Ante Dumbović, poverenik ustaškog Ministarstva udružbe za kolonizaciju dece u Sisku, kroz taj dečji logor prošlo je 6.954 kozaračke dece, od kojih je zbog nedovoljne nege i brige umrlo njih čak 1.152, odnosno svako šesto dete. Ne u partizanskoj šumi na Kozari, nego u ustaškom dečjem logoru u Sisku. U logoru u Jastrebarskom, pak, od 3.336 kozaračke dece umrlo je njih 452.

Te bi brojke bile još i mnogo veće da nije bilo zagrebačke humanitarke Dijane Budisavljević, koja je zahvaljujući svojim vezama s vrhom NDH uspela da spase i udomi oko 12.000 kozaračke dece. U tome joj je pomagao prof. Kamilo Bresler iz Ministarstva udružbe NDH, inače partizanski simpatizer koji je nakon rata odlikovan od strane komunističkih vlasti.

"Humani" Maks Luburić

Šola u svom tekstu piše da su spasavanje kozaračke dece "pokrenule vlasti NDH i Ante Pavelić lično", koji su se svojski založili da se ta deca – koja su prethodno "misteriozno" ostala bez roditelja - zbrinu po svim uzusima ustaškog humanizma.

"Stoga, nakon bitke na Kozari možemo iz dokumenata videti opštu mobilizaciju svih institucija nadležnih za socijalnu i zdravstvenu zaštitu od Ministarstva zdravstva i Udružbe, Hrvatskog Crvenog krsta, Karitasa, nadbiskupa Stepinca, lokalne vlasti, vojske, policije", navodi kolumnista.

Tako kaže Šola. A evo šta o tome u svom dnevniku piše svedok događaja, pomenuta humanitarka Dijana Budisavljević:

"Neobično teško je bilo obezbediti smeštaj za decu. Različiti moji razgovori u Ministarstvu udružbe i kod nadbiskupa (Stepinca, op. a.) bili su svi bez rezultata. Neka pomognemo sebi kako znamo ili neka decu ostavimo u logoru. Ustaše stvarno nisu želele da se deca spasu. I ministar udružbe je nevoljno dao odobrenje za smeštaj i brigu o deci uz usmenu preporuku da se dovede što je moguće više nepoznate dece, koja će se onda odgajati u ustaškom duhu. Ni od koga pomoći, tako da je problem smeštaja bio isključivo prepušten prof. Bresleru koji je činio čuda", piše Budisavljević.

Foto: Wikimedia/Muzej Revolucije Narodnosti Jugoslavije

Nadalje, Šola se u svom tekstu, želeći da pokaže ustašku "humanost", poziva na dokument u kom šef Ustaške nadzorne službe (UNS) Maks Luburić, komandant sistema koncentracionih logora Jasenovac, naređuje "da se mora zbrinuti 10 hiljada izbeglica s Kozare, većinom srpske (!) dece". Doduše, u dokumentu na koji se poziva ne stoji brojka od "10 hiljada izbeglica s Kozare", nego brojka od "800 žena i dece (13 vagona) porodica partizana s Kozare", ali to je manji problem. Puno veći problem je ono što o načinu na koji je Luburić "zbrinjavao" partizansku decu stoji na zvaničnim stranicama Javne ustanove Spomen-područje Jasenovac:

"Krajem leta 1942. primetio je komandant Ureda III UNS-a, Vjekoslav Maks Luburić, da se mnogo dece skriva po radionicama i barakama u logoru III Ciglana u Jasenovcu te je naredio da se sva deca smeste u posebne prostorije. Odredio je zatočenika Mitra Trifunovića Uču da ih podučava. Ubrzo su ta deca prebačena u Donju Gradinu i ubijena zajedno s učiteljem", navodi JUSP Jasenovac.

I nacisti se zgražavali

A kako su ona kozaračka deca koja su uspela da izbegnu Luburićevo "zbrinjavanje" živela u ustaškim dečjim logorima – koje su ustaše zvale "prihvatilištima" – verno svedoči istoričarka dr Nataša Mataušić, koja je doktorirala upravo na Dijani Budisavljević i njenom spasavanju kozaračke dece iz ustaških logora. U svom naučnom radu na temu "Rad Prihvatilišta za decu izbeglica u Sisku i delovanje učitelja Ante Dumbovića (Dokumenti)", objavljenom 2022. godine, dr Mataušić donosi čak 18 dokumenata iz Hrvatskog državnog arhiva u Zagrebu, Muzeja žrtava genocida u Beogradu i drugih arhivskih izvora koji potpuno pobijaju Šolinu revizionističku tezu.

Između ostalog, Mataušić ističe da je katastrofalnim stanjem u dečjem logoru u Sisku bio zgrožen i nemački general Glejz fon Horstenau, Hitlerov opunomoćenik za NDH, koji je taj logor posetio u oktobru 1942. u društvu ustaškog krilnog pobočnika Eriha Lisaka. U svojim memoarima, koje je zagrebački *Disput* objavio 2013, Fon Horstenau o toj poseti piše sledeće:

Diana sa decom, logor Jasenovac / Foto: United States Holocoust Memorial Museum, Washington

"Užasne prilike. Malo muškaraca, mnogo žena i dece bez dovoljno odeće, noću leže na kamenu, ucviljeni su, kukaju i plaču. ‘Komandant logora‘ (dr Antun Najžar, op. a.) - uprkos kasnijoj Poglavnikovoj povoljnoj oceni, običan lupež, ignorisao sam ga, ali sam zato svojoj ustaškoj pratnji rekao: ‘U ovakvim prilikama čoveku dođe da povraća... samo da povraća, moja gospodo.‘ A ono najstrašnije: dvorana uz čiji uzdužni zid na oskudnoj slami, koju su zacijelo bacili ovamo samo zbog moje ‘inspekcije‘, leži oko 50 gole dece, delom već mrtve, a delom na umoru!" navodi nemački general (Von Horstenau, "Zapisi iz NDH", str. 162-163).

I ustaše povraćale

General Fon Horstenau imao je prilikom te posete ne samo oštro oko, nego i proročke sposobnosti. Jer to što je govorio o povraćanju doista se i dogodilo, i to baš njegovom ustaškom pratiocu Lisaku.

"Jednom članu Glejzove pratnje, upravo Erihu Lisaku, nakon što je video baraku u kojoj su bila smeštena deca doista je i pozlilo. To potvrđuje i Rudref Šteger iz Štaba I domobranskog zbora Sisak koji opisuje pregled logora u vreme dolaska Horstenaua u tekstu ‘Podaci o logoru pravoslavaca – Srba u novembru 1942. godine u SISKU‘ (vidi Dokument 8)", piše Mataušić u pomenutom naučnom radu.

Uvidom u navedeni Dokument 8 ("Izveštaj Ruderfa Štegera o logoru u Sisku") vidi se kako je Šteger doista primetio - i o tome izvestio - da je Lisaku pozlilo kad je video u kakvim uslovima žive deca s Kozare. Taj izveštaj prenosimo bez lektorskih intervencija:

"U prvom logoru bila su dijeca u barakama razvrstana po sobama i po godinama, tako, da su deca do 1. godine ležala na slami u očajnom stanju. U barakama strašan zadah i nečistoča jer su deca vršila nuždu u sobi. Ovom prilikom njemački general obratio se Lisaku sa ovim rečima: ‘to je vaša kultura, trebali bi reći Poglavniku, da sam dojde ovamo, pa da bi on vidi ovu strahotu.‘ Nato je Lisaku pripala muka, tako da je otišao u svoj vagon na stanicu", piše Šteger.

Eto, to je ta "humana" ustaška briga za decu Kozare, o kojoj piše Ivica Šola. Toliko je to bilo humano da su se čak i nacistički generali zgražavali, a okoreli ustaški zvaničnici povraćali kad su videli pravo stanje stvari.

Pri kraju svog teksta Šola rezimira: "Okrutnost partizana prema kozaračkoj deci bila je više nego zverska, a oni to pripisali ustašama..." I ta Šolina rečenica je gotovo u potpunosti tačna, samo treba učiniti dve male ispravke: reči "partizana" i "ustašama" moraju zameniti mesta, a umesto reči "oni" treba da piše "Šola". I tako dobijamo punu istorijsku istinu: "Okrutnost ustaša prema kozaračkoj deci bila je više nego zverska, a Šola to pripisao partizanima."

(Telegraf.rs)