Pavla Vuisića znamo kao izvrsnog glumca, ali ne znamo da je bio opsednut smrću i da je o njoj pisao

Prvog oktobra navršilo se 29 godina od od smrti velikana jugoslovenskog glumišta Pavla Vuisića, koji je bio i skriveni pesnik. U njegovim pesmama, koje je diktirao supruzi Mirjani Suli Vuisić, a potom ih gužvao i bacao, najčešći motiv je smrt.

Knjige od kozje kože, izmeta slona i fetusa ovce možete da vidite u Muzeju knjiga i putovanja u Beogradu (FOTO)

Preporučujemo

- On je bio izvanredan pesnik. I to se ne zna. Ali stalno je cepao, a ja sam sklanjala da on ne vidi i posle smrti sakupila. On je i svoju prvu glumačku nagradu iscepao.

Inače je bio vrlo talentovan. Ali je video da nema s kim i već je počeo da radi na filmu, i ostao je u glumi. Izmislio je i pseudonim - Višnjin. Celog života sam čekala da počne ozbiljno da piše i kada je upao u depresiju, pomislila sam da je došlo vreme. Ali nije bilo ništa od toga... - rekla je nedavno u razgovoru za Nedeljnik supruga Pavla Vuisića.

Pisao je gde je stigao. Na imeniku. Na kafanskom računu. Po knjigama...

- Želim da umrem.

Bože koji si svemoguć, učini tako

i budi miran, platiću.

Znam, i ti si korumpiran...

Printskrin: Youtube/Domaci film

Pavle je napisao i nekoliko testamenata, a originalna verzija poslednjeg glasi:

Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju.

Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute).

Neka u sebi pjevaju.

Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater...

Printskrin: Youtube/Luftika

U jednom svom zapisu ostavio je svojevrsni aneks na prethodni testament. I opet je posmrtno "ostavio šipak" komunistima:

- Ukoliko ne otuđim pre smrti moju pušku i revolver koji su vrlo skupoceni (da) proda moja Sula (Mirjana) ali samo kad se raspita o pravoj ceni.

One 2 serije žućaka i viška 2 srebrnjaka da ne prodaje na teg (na vagu) već da se najpre raspita o njihovoj numizmatskoj vrednosti. Lule moje (sigurno ih ima u vrednosti nekoliko sadašnjih miliona) da da Nenadu svom nećaku ako ustanovi da on lule stvarno voli od vremena do vremena puši na njima, ili bar ako ne puši na njima - uživa gledajući ih.

Sablje i noževe ako nije u stanju da zabode u drobove komunista - neka proda ili pokloni nekom ko oružje voli (bolje neka proda). Naročito sablje su skupe nijedna manje od 2 miliona sadašnjih para. Sablje ne davati u komision jer uzimaju veliki procenat nego na oglas -- jednu po jednu. Sablje ću sada sam pokušati prodati, ako ih ne prodam onda stoji ono gore."

U zbirci Pavla Vuisića u Muzeju knjige na Banjici, nedavno smo pronašli i treću oporuku iz februara 1987. godine, gde navodi da ne želi da iko prisustvuje pogrebu osim Mirjane, uz dodatak:

Foto: Tanjug/Oksana Toskić

"Molim da se smrt objavi tri dana posle pogreba..."

Želeo je da umre nečujno. Da to ne bude vest. Da pobegne od svega. Niko da ne slavi život koji on nije voleo.

Na sahrani nije bilo šest popova. Nije bilo nikog. Samo njegova Mirjana. Nije bilo umrlice. Ni slike.

I jedan pop kog je dovela. I nije mu rekla ko je pokojnik.

"Samo sam rekla da se zove Pavle..."

Tako je sahranjen rab božiji Pavle.

Rab svog života.

Inače, nije verovao u Boga.

I pop je tu bio - iz inata, piše Nedeljnik.

(Telegraf.rs)