1

Istorijsko suđenje jednoj knjizi zbog kojeg je FUCK prva engleska reč koju naučite kao deca

Uzimamo je zdravo za gotovo, i kada je čujemo u nekom filmu ili seriji, ili pročitamo u knjizi ili novinama, više se ni ne osvrćemo: toliko je postala normalna i uobičajena u javnosti. Nije nam ni na kraj pameti to da je neko morao da se bori za naše pravo da je izgovorimo i napišemo, te da je u toj borbi presudnu ulogu imao poslednji veliki roman D. H. Lorensa

Bista Džejmsa Džojsa u dablinskom parku Sent Stivens grin. Foto: Wikimedia Commons/Osama Shukir Muhammed Amin FRCP(Glasg)

Glupo je i besmisleno, ali tačno: najznačajniji roman dvadesetog veka, „Uliks“ Džejmsa Džojsa, bio je gotovo deceniju i po zabranjen u Sjedinjenim Državama zbog „opscenosti“. Prelomno remek-delo koje je ovaj najslavniji irski pisac stvarao u periodu između 1914. i 1921. godine, serijalizovan je u njujorškoj „Maloj reviji“ nakon Prvog svetskog rata, sve dok 1920. nije pokrenut postupak protiv uredništva.

Problem je tada nastao zbog trinaestog poglavlja u kojem glavni lik, Leopold Blum, krišom masturbira na plaži, posmatrajući lepu mladu damu po imenu Gerti Makdauel, za koju se na koncu ispostavlja da je hroma; ono što je posebno neverovatno u celom sporu je to, što je tek šačica ljudi koja je čitala te redove, pre pokretanja postupka protiv „Male revije“ uopšte bila i svesna šta se tu dešava: sve je toliko ogrnuto metaforama i eufemizmima, da je velika verovatnoća da čak i danas devedeset devet odsto ljudi koji pročitaju tu glavu bez predznanja, neće imati pojma o čemu se radi.

Ta činjenica istaknuta je na suđenju, ali uzalud, jer je presuda donesena u korist Njujorškog društva za suzbijanje poroka, koje je tužbu pokrenulo; „Uliks“ je tako zabranjen u SAD, i tokom naredne decenije tamošnje su poštanske vlasti redovno spaljivale zaplenjene primerke romana, koji je morao da se krijumčari u zemlju i da se ogrće u druge korice i druge naslove, kako bi prošao carinu (doslovno bi na korici i na prvoj strani bio naslov koji ne izaziva sumnju).

„Uliks“ Džejmsa Džojsa u zabranjenom izdanju londonskog „Egoist presa“ iz 1922. godine, štampano u Parizu. Foto: Wikimedia Commons/Paul Hermans

To se promenilo 1933. godine kada je izdavač „Rendom Haus“ smisleno uvezao francusko izdanje romana i uredio tako da ga carinske vlasti zaplene, kako bi mogao da ih tuži i sruši zabranu. Usledio je postupak pred njujorškim okružnim sudom, i sudija Džon M. Vulsi je presudio u korist izdavača, vrlo rečito braneći umetničku vrednost romana i pravo pisca da piše kako želi. Usledila je žalba pred oblasnim Apelacionim sudom, ali je odbijena; Umetnost nesumnjivo ne može napredovati pod prisilom tradicionalnih normi“, rekao je sudija Hand u obrazloženju te presude, „i ništa na tom polju ne guši napredak više od ograničavanja prava na eksperimentisanje novim tehnikama“.

Amerika je tako postala prva anglofona zemlja na svetu u kojoj je „Uliks“, inače napisan na engleskom jeziku, postao slobodan za štampu. Za to vreme je Velika Britanija zabranu držala na snazi i spaljivala zaplenjene primerke, dok Džojsova rodna Irska (koja se faktički tek nedavno bila oslobodila engleske prevlasti) nije to izričito radila, ali su se tamošnje vlasti dovijale i iznalazile načine da onemoguće njegovo izdavanje, koristeći se zakonskim rupama (ironično, Džojs je krasio novčanicu od deset irskih funti pre nego što je Republika Irska prihvatila evro, a danas njegove i statue njegovih likova tamo nalazite na svakom koraku: sada je najveća dika irskog naroda); na Smaragdnom ostrvu objavljen je prvi put tek šezdesetih godina, upravo u vremenu u kojem su smeštena dešavanja vezana za glavni predmet naše današnje priče.

Predmet nije „Uliks“ niti Džejms Džojs, već jedan drugi autor i jedna druga knjiga: „Uliks“ nam je samo poslužio kao prikladni uvod u priču o borbi za naše pravo da seksualni čin nazovemo kako god želimo, šta više, za naše pravo da ga uopšte pominjemo, i u širem smislu, kao uvod u priču o borbi za apsolutnu slobodu umetnika da se svetom bavi onako kako on želi, slobodom koja je u temelju svega. Predmet je zapravo roman „Ljubavnik ledi Četerli“ Dejvida H. Lorensa.

Dejvid H. Lorens na fotografiji iz 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons/National Portrait Gallery/Racconish

Lorens, rodom iz Notingemšira, bio je sin polupismenog rudara i bivše učiteljice; majku je nežno voleo i sažaljevao, smatrajući da se udala za čoveka nižeg od sebe, nedostojnog nje same. Kao pisac i pesnik skandalizovao je svoje savremenike, što temama kojima se bavio što rečnikom koji je za to koristio, rečnikom koji je bio jasan i otvoren: kad kažemo „jasan i otvoren“ želimo reći — eksplicitan. Zbog toga je bio meta cenzure koja je naprosto iz izdanja njegovih dela fizički uklanjala „sporne“ reči, a pomenuti roman nije bio izuzetak.

„Ljubavni ledi Četerli“ bavi se damom iz visokog društva čiji je muž paralizovan tokom Velikog rata, i koji je ne zapostavlja samo fizički, jer nije u stanju da „ispuni bračnu dužnost“, već i emotivno. Usamljena, pada u naručje mladog lovočuvara sa kojim počinje aferu. Sama radnja dovoljno je bila šokantna za ondašnje britansko društvo, ali rečnik je bio još šokantniji. Kako se samo taj Lorens usudio da jebanje nazove jebanjem?! Kako može tako slobodno da upotrebljava reči kao što su „fuck“ i „cunt“?!

Međutim sve do 1960. godine — tačno tri decenije nakon piščeve smrti u francuskom Vansu — čitalaštvo mahom toga nije bilo svesno, jer je roman objavljivan u „pročišćenom“ izdanju. To se promenilo kada je čuveni izdavač „Pingvin buks“ objavio „Ljubavnika ledi Četerli“ u izvornom obliku, onako kako je napisan, što je pokrenulo parnicu po odredbama novog Zakona o opscenim publikacijama koji je izglasan u Parlamentu samo godinu dana ranije, a koji je omogućio izdavačima da izbegnu kazne ako dokažu da sporno delo poseduje književnu vrednost.

„Ljubavnik ledi Četerli“ D. H. Lorensa u prvom izdanju „Pingvin buksa“ iz 1960. godine, koje je dovelo do suđenja. Foto: Wikimedia Commons/Twospoonfuls

Namera zakonodavca bila je da onemogući objavljivanje pornografije, a da istovremeno spreči gušenje i potiskivanje ozbiljne literature, što je bio veliki problem prethodnih godina i decenija zbog opskurnosti opšteg i običajnog prava koji su bili primenjivani. Vrlo je verovatno, ako ne i izvesno, da je „Pingvin buks“ na ovaj izazivački i bezmalo kulturno-revolucionarni čin bio podstaknut presudom američkog suda iz jula 1959. godine, kojom je „odlučeno“ da ovaj roman ipak nije opscen („Grouv pres“ ga je nešto ranije u SAD takođe izdao u izvornom obliku pa je pokrenuta slična parnica, koja međutim po čuvenju znatno zaostaje za ovom britanskom; istu sudbinu je doživela i ranija parnica u Japanu).

Pre nego što se „Ljubavnik“ uopšte obreo na knjižarskim policama, već 18. marta 1960. godine, glavni konstabl (šef teritorijalne policije u Ujedinjenom Kraljevstvu) Piterboroa pismeno je zatražio savet od Direktora javnih tužilaštava, u pogledu neizbežne publikacije ovog dela, ali je londonski Magistratski sud u Ulici Bou pokrenuo spor tek 16. avgusta kada je „Pingvin“, sledeći slovo zakona, predao petnaest primeraka lokalnom inspektoru Monahanu.

SUPRUGE I SLUGE

Ovaj sud pominjemo poimence samo zato što je (pre zatvaranja sredinom prošle decenije) tokom 266 godina svog postojanja, u Engleskoj stekao znatnu reputaciju, budući da se pred njime sudilo Đakomu Kazanovi, Oskaru Vajldu, čileanskom diktatoru Pinočeu, i drugima; inače je suđenje „Ljubavniku“ obavljeno pred Centralnim krivičnim sudom Engleske i Velsa, koji se kolokvijalno naziva „Old-Bejli“ po ulici u kojoj se nalazi.

Kao što se moglo i očekivati, interesovanje javnosti za suđenje „Ljubavniku ledi Četerli“, koje je počelo već 20. oktobra iste godine, bilo je ogromno, a pokazalo je koliki zapravo raskorak postoji između svetonazora konzervativnih elita i establišmenta sa jedne strane, te sa druge — savremenog, svakodnevnog života i socijalnih normi koje su se velikom brzinom menjale.

Prizor sa japanskog suđenja izdavačima Lorensovog „Ljubavnika ledi Četerli“ iz 1952. godine, koje je svetskoj javnosti manje poznato od britanskog. Foto: Wikimedia Commons/朝日新聞社

Tužilac Mervin Grifit-Džons počeo je svoje izlaganje pred porotom, sastavljenom od tri žene i devet muškaraca, na sledeći način: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim kćerkama — jer i devojčice znaju da čitaju kao i dečaci — čitanje ove knjige? Da li je to knjiga koju biste ostavili da tek tako leži negde u kući? Da li je to knjiga koju biste želeli da pročitaju vaša supruga ili sluga?

Na ovo poslednje pitanje izbila je salva smeha u sudnici, i ono je čak ušlo u domen popularne kulture. Iako je Grifit-Džons priznao da je Lorens uvaženi pisac, smatrao je da opscenost jezika kojim je knjiga napisana, preporučivanje preljubničkog promiskuiteta kao norme ponašanja, te to što, po njegovom mišljenju, celokupna radnja samo služi kao opravdanje za opis snošaja, odnose prevagu nad odbranom romana kao književnog dela od značaja.

Sa druge strane je bio advokat Džerald Gardiner, laburista koji će četiri godine kasnije postati lord visoki kancelar, što je položaj drugog po časti državnog velikodostojnika u Ujedinjenom Kraljevstvu koji odgovara ministru pravde u našoj zemlji a koji je donedavno čak predsedavao i Domom lordova u Parlamentu.

Gardiner, najveći reformator u istoriji te visoke institucije, u svojoj je uvodnoj reči kazao da je „Lorensova poruka, kao što ste čuli, bila ta da je društvo u njegovo vreme u Engleskoj bilo bolesno, mislio je, i da je bolest od koje je patilo bilo rezultat mašinskog doba, ’kurve-boginje Uspeha’, važnosti koju su svi pridavali novcu, stepena do kojeg je um bio istican nauštrb tela; i da nam valja obnoviti lične veze, od kojih je najveća veza između muškarca i žene u ljubavi, u kojoj nema nikakve sramote i ničega pogrešnog, ničega nečistog, ničega o čemu svi nemaju prava da raspravljaju“. Stoga je, po njemu, eksplicitno opisivanje seksualnog odnosa bilo ne samo neizbežno, nego čak neophodno i potpuno prikladno.

Centralni krivični sud u Londonu, poznatiji kao Old-Bejli po ulici u kojoj se nalazi. Foto: Wikimedia Commons/Elisa.rolle

Ozbiljnost s kojom je odbrana pristupila parnici, i neozbiljnost tužilaštva, najbolje ilustruje razlika u broju pozvanih svedoka. Odbrana je pozvala trideset i pet. Tužilac — nijednog. Jedan od najbitnijih bio je dr Džon Robinson, anglikanski episkop Vulviča, koji je izneo mišljenje da, premda Lorensovi pogledi nisu bili hrišćanski, njegova namera jeste bila „da prikaže seksualni odnos kao nešto suštinski sveto“.

PURITANCI

Nakon toga, Gardiner ga je upitao, da li smatra da je ovo knjiga na koju bi hrišćani valjalo da bace pogled, na šta je on odgovorio potvrdno; tužilac je uložio prigovor jer je odluka o opravdanosti publikacije bila na poroti, ali štampa se međutim uhvatila za tu izjavu i jedan naslov je sutradan glasio: „Knjiga koju bi svi hrišćani trebalo da pročitaju“.

Ipak, presudno je bilo svedočenje dr Ričarda Hogarta, sociologa i tada docenta sa Univerziteta u Lesteru na kojem je predavao englesku književnost. Govoreći o „četvoroslovnim rečima“ — što je fraza koja se u engleskom koristi za vulgarne termine kao što su „fuck“, „cock“, „dick i „cunt“ — koje se koriste u romanu, kazao je:

„Prvi utisak, kada sam prvi put pročitao bio je manji šok, jer [te reči] ne leže normalno u pristojnoj literaturi. Onda kako čovek čita dalje, nalazi da su reči izgubile šokantnost. One su se progresivno pročistile rabljenjem. Mi nemamo u engleskom reč za taj čin koja nije ili dugačka apstrakcija ili dvosmisleni eufemizam, i mi uporno bežimo od toga, ili ga rastačemo tačkama, u takvim pasusima. On je želeo da kaže, ’Ovo je ono što čovek radi. Prosto, uobičajeno, čovek se jebe’, bez smeškanja ili prljavosti.“

Pisac Dejvid H. Lorens na pasoškoj fotografiji. Foto: Wikimedia Commons/beinecke.library.yale.edu

Tužilac Grifit—Džons je prilikom unakrsnog ispitivanja želeo da razjasni šta je dr Hogart mislio kada je rekao da je ovaj roman „pun vrlina, ako ne i puritanski“, sarkastično komentarišući to da je izgleda celoga života imao potpuno drugačiju predstavu puritanizma. „Da“, odgovorio je Hogart, “mnogi ljudi prožive svoje živote u zabludi o značenju reči ’puritanski’. To je način na koji jezik propada. U Engleskoj danas i zadugo, reč ’puritanski’ je stekla značenje nekoga ko je protiv svakog užitka, posebno seksa. Ispravno značenje, za čoveka od knjige ili lingvistu, odnosi se na nekoga ko pripada tradiciji britanskog puritanizma generalno, a glavna odlika toga je intenzivni osećaj odgovornosti prema sopstvenoj savesti. U tom je smislu knjiga puritanska“.

RUŠENJE BRANE

Zapravo, ovo je bila potpuno neplanirana improvizacija sa Hogartove strane, budući da je samo ponovio reči koje je čuo na nekom gradilištu pored kojeg je prolazio na putu ka sudu, mada je nejasno da li su radnici razgovarali o „Ljubavniku ledi Četerli“ (što je ipak malo verovatno) ili su se naprosto gađali ovim terminima u nekom drugom kontekstu. Kako bilo da bilo, ovaj momenat se ponekad tretira kao presudan za ishod suđenja, koje se suštinski vrtelo oko nakane tužilaštva da dokaže da je autorova namera bila da korumpira i izopači društvo, i nakane odbrane da to pobije.

Nećemo ulaziti „u sitna crevca“ što se tiče ovog suđenja. Pomenućemo, ipak, da je Gardiner u završnoj reči ukazao na slovo zakona po kome se delo mora tretirati kao celina, i na činjenicu da je tužilaštvo izvlačilo sporne pasuse iz konteksta i čitalo ih naglas kako bi ukazivalo na nemoral; pomenućemo i to da je Gardiner članovima porote kazao da knjizi treba da sude imajući u vidu postojeću književnu klimu i njihovo vlastito znanje o ljudskom životu.

„Zaljubljene žene“ D. H. Lorensa u američkom izdanju iz 1937. godine. Foto: Wikimedia Commons/Jan Kameníček

Takođe ćemo pomenuti da se Grifit-Džons u svom izlaganju vratio tvrdnji da knjiga podstiče promiskuitet propagiranjem ideje da se savršenim seksualnim odnosom dolazi do vrhunske sreće; pomenućemo i da je pozvao porotu da pročita pasus na strani 258 u kojem se sugeriše muškoženski analni seks, koji je tada bio krivično delo u Engleskoj i Velsu [sic!]; mnogi smatraju da je o tome trebalo da priča tokom samog suđenja a ne kad je već sve skoro bilo gotovo, jer je rasprava o tome možda mogla promeniti mišljenje članova porote i time ishod presude, koja je 2. novembra nakon tročasne deliberacije bila jednoglasno „oslobađajuća“ za Lorensa i „Pingvin buks“.

Posledica je bila rušenje brane koja je stajala između „jebanja“ i narodnih masa, kao i liberalizacija izdavaštva, pa mnogi ovakav ishod suđenja Lorensovom romanu doživljavaju kao prekretnicu za britansko društvo u celini, koje se posle toga počelo da nezadrživo oslobađa svih tradicionalnih moralnih stega i normi, posebno što se tiče seksualnih sloboda. „FUCK“ je zahvaljujući američkim i britanskim filmovima i serijama verovatno prva engleska reč koju naučimo kao deca, ali nije nam ni na kraj pameti to koliko je muke moralo biti uloženo u odbranu prava čoveka da je napiše i izgovori na umetničkom polju.

Ipak, to su dugoročne posledice. Kratkoročna posledica je bilo to, da je „Pingvin buks“ munjevitom brzinom prodao tri miliona primeraka „Ljubavnika ledi Četerli“. Drugo izdanje izašlo je 1961. godine, sa sledećom posvetom: „Zbog objavljivanja ove knjige, ’Pingvin buks’ je bio gonjen prema Zakonu o opscenim publikacijama iz 1959, pred Old-Bejlijem u Londonu od 20. oktobra do 2. novembra 1960. Ova edicija je stoga posvećena dvanaestorici porotnika, trima ženama i devetorici muškaraca, koji su doneli presudu ’nije kriv’ i tako omogućili da D. H. Lorensov poslednji roman postane po prvi put dostupan javnosti u Ujedinjenom Kraljevstvu.“

(O. Š.)

Tagovi: Dejvid H Lorens, Džejms Džojs, Engleska, engleska književnost, Istorija, Književnost, Kultura, Ljubavnik ledi Četerli, London, Pingvin buks, Roman, Svetska književnost, Ujedinjeno Kraljevstvo, Uliks, umetnost, Velika Britanija, Zabavnik

Pogledajte sve vesti u poslednja 24 sata

Komentari (1)
Poređaj komentare:
  • M
    Mujo

    U Jugoslaviji nije bilo zabrane. Mi osnovci smo se otimali o knjigu I posle mesec dana je vec licila na kupus,

Trostruki dobitnici Gremija, Snarki Papi, dolaze u Beograd!

Easy Tiger / UNUM Festival promo party

Počinje snimanje filma "Mrak" - istinita priča o agoniji Srba posle "martovskog pogroma"

Slika iz koje su Englezi izvukli pouku da se treba čuvati i apsinta i Francuza

Tri knjige za vas preporučuje osnivač sajta Index.hr Matija Babić

Prišla je ustaši na vratima logora i rekla mu samo jednu rečenicu: Jedino neustrašiva majka mogla je tako nešto da uradi da bi spasila svoju decu

Najpreciznija slika jednog genija: Objavljena biografija Leonarda da Vinčija, a svoj primerak već možete nabaviti i u Srbiji

Posle požara u Notr Damu "planula“ knjiga o Kvazimodu: Giganti za prodaju ne stižu da isporuče dovoljno primeraka

"Tartif" i "Veštice iz Salema", Srpskog narodnog pozorišta, pokupili nagrade i na 69. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine

Nakon NOMUS-a i Kolarca - afterparti Beogradske filharmonije

Otkriveno ko je otkazao projekciju "Balkanske međe" u Bujanovcu

Svi znaju za Marka Kraljevića, ali je malo poznato kako je postao jak i zašto mu je jedna devojka pomogla da dobije Šarca

Porno-pesma pobedila na takmičenju recitatora: Nastavnici iz Vlasotinca šokirani ovim stihovima

Treći spektakl na otvorenom Beogradske filharmonije: Diznijeva fantazija uživo za 50 000 ljudi

Više od stotinu premijernih filmova na Beldocs festivalu

Otkazano prikazivanje "Balkanske međe" u Bujanovcu, a evo šta ekipa filma kaže na to

Počela borba za sef u kom se kriju Kafkina neobjavljena dela: Pisac je pred smrt rekao prijatelju da spali te rukopise, ali on to nije uradio

Kenny Werner, Dave Liebman, Peter Erskin i Johannes Weidenmuller - zajedno u Nišu

Nagrada za Joakima Tasića na Festivalu "Pozorišno proleće" u Šapcu

Slobodan Beštić sa Beogradskom filharmonijom

Telegraf analiza 8x01 epizode Igre prestola: "Šta je mrtvo nikad neće umreti. Ali u svakom slučaju ubij kopile" (FOTO) (VIDEO)

Urnebesni prevodi maturanata iz Loznice: Umesto da napišu "ti bi trebalo da imaš tremu", njihova verzija je: "Mnogo je za tebe da imaš traktor"

Sa visokih tornjeva Notr Dama Kvazimodo je špijunirao čitav grad: Kako ćemo preko "Zvonara bogorodičine crkve" večno pamtiti simbol Pariza

Muzički razgovori sa ocem i sinom Felc

"Slobodna zona" kreće na turneju: Ove filmove gledaćete besplatno u više od 50 gradova Srbije

Ne propustite "Majsku gitarijadu" - događaj koji je nastao u najslavnije vreme roka, a danas mu čuva leđa

Parni Valjak 8. novembra u Areni u Beogradu

Pažnja, spojler: Najveća tajna serije "Igra prestola" je postala nebitna zbog ove urnebesne scene

Svirali su u Knezu, pa doživeli da nastupaju za Sebastijana Kurca i da usred Beča zasviraju Moravac: Braća Piler nakon 10 godina žive svoj san (FOTO) (VIDEO)

Pola godine bez Milene Dravić: Pamtimo je po velikim ulogama i po još većoj ljubavi sa Draganom Nikolićem

Izložbom Selene Vicković obeležena prva godina rada Galerije "Novembar" (FOTO)

Nišville jazz festival dobio još jednu prestižnu nagradu

Lena Kovačević preporučuje tri knjige čitaocima Telegrafa

Video vodič kroz najuzbudljiviji događaj vikenda - BUKA! SADA!

Pilerovi su nastupali u Knezu, pa su svirali i za Sebastijana Kurca, a sada se posle 10 godina ponovo takmiče u Srbiji (FOTO) (VIDEO)

Hor od 900 dece peva pesmu Đorđa Balaševića (VIDEO)

Noć muzeja u znaku slobode: Od kultnog Vudstoka do mladih Kruševljanki, omiljena manifestacija slavi pomeranje granica (FOTO)

Atelje 212 gostuje u Sankt Peterburgu u Dramskom teatru na Vasiljevskom

Kolumbov vanbračni sin hteo da ima najveću biblioteku: Šta krije katalog knjiga star 500 godina

Predstavljanje knjige "Venac za oca" Vesne Kapor večeras u Kolarčevoj zadužbini

Dizni predstavio novi trejler za najiščekivaniji film godine: "Kralj lavova" stiže u bioskope 19. jula

"Šupa" je novo kulturno zdanje Njujorka, a mesto gde se nalazi dovoljno govori koliko će biti važna

/
<% galerijaAlt  %>

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima