GURI: Haradinaju i Gotovini su plaćali odbranu i lobiranje, naši se brane sami

Goran Radosavljević Guri, general policije i prvi komandant Žandarmerije, sada je član Glavnog odbora SNS. Kao klinac, dok je još živeo u rodnom Aranđelovcu, nije ni sanjao da će postati policajac - nije podnosio policiju jer su ga privodili zbog pevanja četničkih pesama. Dok je bio policajac, verovatno nije mislio da će jednog dana ući u politiku. A malo je imao prilika za to - u Miloševićevo vreme je pocepao člansku kartu SPS-a koja mu je bila "ponuđena". Petog oktobra je bio u helikopteru koji nije "udario" na narod. U vreme "Sablje" poneo je najveći teret akcije, njemu se Legija predao. Operativno je "rešio" problem juga Srbije i za to dobio odlikovanje NATO-a.

- Učlanjenje u partiju ne znači obavezno i bavljenje politikom. Nemam talenta za to, kao ni osobine kojima se u politici uspeva i pravi karijera. Motiv mi je bio interes da nastavim da činim dela korisna za narod i državu u kojoj živim. Naravno, i interes za mene lično, moju porodicu i moj posao. Izbor SNS-a opet se logično nametnuo. Trebalo se učlaniti u veliku stranku u kojoj sve pozicije nisu zauzete, a koja harizmom svojih lidera i programom koji je proklamovala garantuje da će način ispunjenja nacionalnih i državnih ciljeva biti u skladu sa mojim vaspitanjem i shvatanjem rodoljublja i načina na koji se vodi država - objašnjava Guri.

Za borbu protiv korupcije ističe da je reč o politici Vlade a ne jedne stranke. To što je lider SNS-a u medijima najzastupljeniji, kako ocenjuje, zbog toga je što drugi segmenti društva koji bi tu borbu morali da vode ne rade svoj posao.

- Meni čak smeta kada se to zove borba. Bio sam u borbi i znam šta je to. Ovo sa korupcijom treba da bude permanentan i istrajan rad policije i pravosuđa, rad bez velike medijske buke, bez krupnih reči, političkih zaklinjanja - kazao je on.

Kod nas ne postoji bezbednosna kultura

Svoje mesto u sistemu bezbednosti Srbije ima, ali, kako kaže, priroda njegovog angažmana je takva da o tome ne može da govori.

- Priroda mog angažmana i mog odnosa sa gospodinom Nikolićem i Vučićem isključuje svako komentarisanje detalja.

U bezbednosnoj teoriji i praksi postoji doktrina po kojoj se obezbeđuju najvažnije državne ličnosti. Ta pravila su, kaže, ista i na Istoku i na Zapadu.

- Naše službe bezbednosti znaju ta pravila i pokušavaju da ih sprovedu. Ali za razliku od američkog ili ruskog predsednika, koji ne može da kaže "neću blindirano vozilo", naše najviše državne ličnosti se usuđuju da biraju. Drugim rečima, naše štićene ličnosti nemaju bezbednosnu kulturu, a naše službe bezbednosti nemaju ovlašćenje niti snagu da ih nateraju da poštuju mere bezbednosti propisane zakonom. Zato u Srbiji može da se desi da predsednik republike kaže "neću da me čuva policija, već vojska". U svakoj drugoj zemlji predsedniku bi bilo odgovoreno da njega niko ne pita šta on hoće ili neće, već da mora da postupi po zakonu - objašnjava on.

Kada je reč o prisluškivanju funkcionera, on ne vidi to kao problem. Službe bezbednosti, kaže,  moraju da prate i slušaju komunikaciju predsednika i svih drugih štićenih ličnosti.

- To se svugde u svetu radi i to je uobičajeno. Problem može da bude loša namera onoga ko sluša i ko ima nosače zvuka i slike. Istraga povodom ubistva premijera Đinđića dokazala je loše namere ljudi koji je trebalo da ga čuvaju. Presecanje kolone u kojoj je vozilo predsednika republike je nečuveni bezbednosni propust. Meni uopšte nije jasno šta misle ljudi koji svojim vozilom preseku kolonu ili joj se čak približe. Svaka služba obezbeđenja šefa države bi pucala na takvo vozilo, ili ga izgurala sa puta, ili učinila nešto treće što se uči u školama za obezbeđenje, recimo, štićenje kolone u pokretu. Naravno, ovo što sam rekao nije komentar poslednjih događaja o kojima je pisala štampa. Te događaje ne mogu da komentarišem jer ne znam detalje - zaključuje Guri.

Najnovije događaje na jugu zemlje, vezane za podizanje spomenika vojnicima OVPMB-a, Guri, koji je svojevremeno dobio orden NATO-a za doprinos miru na jugu Srbije, ne vidi kao opasnost za bezbednosnu situaciju u Preševu, Bujanovcu i Medveđi.

- Podizanje spomen-ploče ne bih dramatizovao. Ljudi sa te spomen-ploče bili su moji protivnici u ratu na jugu Srbije. Oni su poginuli verujući da se bore za slobodu i bolji život svog naroda, svojih porodica. Međutim, nizom političkih odluka u svetskim metropolama, ali i Beogradu, njima nije ostavljeno mnogo prostora za drugačije razmišljanje, pa ih je lako bilo oterati u šumu. Mi smo uložili mnogo napora da dole zavlada mir koji imamo već deset godina. I niko ne sme da bilo kojom aktivnošću stvara kod lokalnog stanovništva uverenje da problemi ne mogu da se reše drugačije nego u šumi. A sva ta halabuka oko spomenika miriše upravo na to - ocenjuje Radisavljević.

On pak smatra da javnost u Srbiji nema baš sve informacije vezane za taj spomenik. Čuo je čak, kako kaže, i neku drugu priču - da se u jednom čisto albanskom selu u opštini Bujanovac podiže spomenik poginulim Srbima i da je preševski spomenik samo odgovor na njega.

- Rekao sam već, tamo je bio rat i na obe strane je poginulo mnogo ljudi. U jedinicama kojima sam ja komandovao poginulo je 36 policajaca. Ja sam lično, to je moj kredo, uvek prvi javio porodicama da je njihov sin, brat, otac, muž poginuo. Trebalo je 36 puta da gledam i slušam muk, lelek, neverovanje, prazninu, beznađe tih ljudi. Zato vam kažem, a kažem i svima koji će ovo pročitati: pustite provokacije, pustite prazno junačenje i ratovanje tuđom decom. Na jugu Srbije žive građani Srbije, znam ih mnogo koji Srbiju doživljavaju kao svoju zemlju, znam da žele da se u Srbiji osećaju dobro onoliko koliko i svi drugi - objašnjava Guri.

Pitanje oslobađanja Ramuša Haradinaja za njega otvara pitanje plaćanja odbrane i lobiranja.

- Ja sam profesor fizičke kulture i policijski general. Ne poznajem pravnu nauku i ne komentarišem presude suda. Ali znam nešto drugo. Kad ste na sudu, treba da vas brani advokat, po mogućstvu najbolji. Haradinaja, Markača, Gotovinu su branili najbolji advokati iz segmenta anglosaksonskog prava. Platila ih je njihova država. Platila je i razne lobiste. A kod nas? Najvažniji predstavnici Srba u Haškom tribunalu brane se sami. To je kao kad se šišaš sam ili se lečiš sam. Oni hoće da pokažu Tribunalu da nije u pravu, nego da su oni u pravu. Milošević, Karadžić... umesto da puste advokate da rade svoj posao, oni se svađaju sa sudijama, vređaju sud, govore ružne reči koje nisu ni za kafanu i - naravno, bivaju osuđeni. Uz to, predstavljaju sve nas, njihove sunarodnike, u ne baš najboljem svetlu - smatra on.

Kao svoj najveći uspeh, i pored Kosova, juga Srbije i stajanja na stranu naroda 5. oktobra, ističe svoju porodicu.

- Moj najveći uspeh je to što sam sada, sa 55 godina, živ i zdrav, što sam uspeo da sačuvam porodicu, što imam privatni biznis od koga živim i što, i pored decenije ratovanja, niko ne može da pokaže na mene prstom i da kaže i dokaže da sam učinio nešto loše, nešto zbog čega ne bih mogao ljudima da pogledam u oči, nešto sa čim se ne bi složili moji dobri roditelji, koji su mi celog veka, čak i kad sam i sam postao čovek i roditelj, govorili šta je dobro a šta ružno - poručuje on.

Legija je hteo živ da stigne pred sudiju

Zašto je Legija odlučio da se preda baš njemu - ne zna, ali dodaje da nije neuobično što se plašio za svoj život.

- On sam je rekao da je želeo da stigne živ do sudije. Odabrao je da se preda meni kao tadašnjem komandantu Žandarmerije. Primio sam ga i obavestio ministra unutrašnjih poslova, koji je naredio da ga predam njemu. Ministrovo naređenje sam izvršio i - bojim se da je to sve.

Posle 5. oktobra je odlučio da napusti službu, ali ga je Đinđić ubedio da promenite odluku.

- Smena vlasti od 5. oktobra bila je revolucija u malom. Prvi na udaru su bili oficiri policije. Praktično su smenjena prva tri čoveka policije. Mi ostali smo čekali da dođe red i na nas za smenu. Ja sam sa svojom porodicom odlučio da ne čekam da me smene nego da dam ostavku. Međutim, Zoran Đinđić me je pozvao telefonom, a zatim došao u moj stan i... ostao sam u službi. Naš razgovor je samo naš i tako će i da ostane - kaže Guri.

Mogućnost da ga neko nagovori da se ponovo vrati u službu, bar u uniformisanu policiju, ne postoji.

Nadimak Guri dobio je za vreme službovanja na KiM, kada su posle jedne akcije zaplenili dosta opreme i materijala.

- Među njima je bilo i nekoliko radio-stanica. Jedna je bila uključena i neko je sa druge strane stalno pozivao: "Aljo, guri, aljo, guri!" Meni je u jednom momentu to dosadilo. Uzeo sam radio-stanicu, stisnuo taster i rekao: "Guri ovde na prijemu". Momcima se to očigledno svidelo, nadimak se primio i ostao do danas - priseća se on.

(Telegraf.rs / Izvor: Nedeljnik)