• 63

NAPIŠI MI MAMA, ŠTA SE DESILO: Mislila je da Beograd znači "život", shvatila je da je on prekinut u Krajini! Onda je sinu ispričala priču za sva vremena

- Težak je trenutak kada shvatiš da ti je jedini zadatak spakovati život u putnu torbu. Ali i to se moralo. Bojan, onako mali, trčkara oko mene, hvala Bogu pa se ne seća gotovo ničega - seća se majka beogradskog istoričara početka "Oluje"

  • 63

Istoričar Bojan Arbutina, je uoči godišnjice operacije "Oluja" objavio potresnu ispovest pod nazivom "Objasni mi mama šta se desilo".

Sutra u podne čuće se isti zvuk u celoj Srbiji: 60 sekundi za stradale i prognane u Oluji

U opisanoj ispovesti njegove mame, te 95-te godine Bojan je bio beba, cela porodica je zbog rata morala da spakuje svoj život u torbu. Tada su granice Beograda videli kao novi život, a posle 22 godine od pogroma nad Srbima, Bojanova majka, zaključuje da je njen život prekinut te 95-te godine i ostao u Krajini.

Hrvatski premijer likuje: "Olujom" smo slomili san o Velikoj Srbiji

Njenu životnu priču, koju prenosi sin Bojan, danas nastanjenog u Beogradu, pročitajte u celosti:

"U nedelju, 30. jula 2017. godine, na dan Ognjene Marije, posle Liturgije služene u Hramu Svetog Save u Parizu, sreo sam starog poznanika, Banijca, moga zemljaka, velikog čoveka, učesnika u Krajiškom i ratu na Kosovu, koga je sudbina odvela u daleki svet da zaradi dinar.

I kako to obično biva, seli smo, i uz rakijicu, otpočeli priču. Teme su se kao i uvek kretale oko politike, kulture, Crkve, društva, života. Ali priča se završila Krajinom, kao i svaka priča koju vode dve zemljaka Krajišnika.

I u tome neravnopravnom razgovoru, svestan svoga neznanja i nezrelosti, ja sam bio taj koji je ćutao i upijao svaku reč, trudeći se da i kockicu sudbine moga zemljaka uklopim u Krajiški mozaik koji godinama gradim u mislima.

Poželeći jedan drugome snage i hrabrosti da istrajemo u sopstvenim bitkama, oprostili smo se i krenuli svojim putem. I na tome putu do stana, ulazeći u metro, gledajući lica slučajnih prolaznika i razmišljajući o sudbinama, kako njihovim, tako i o sudbini moga zemljaka, skupio sam hrabrosti da saznam i one sudbine od kojih bežim godinama. Odlučio sam da onaj delić sudbinske kockice Krajiškog mozaika konačno osvetlim.

Foto: Profimedia/AFP

Svestan da otvaranje starih rana nije lako i da čovek uvek nastoji da zaceli bol i svoju prošlost učini lepšom no što jeste, svestan da su pojedine ljudske sudbine opterećene zlom, svestan svojih strahova i slabosti, uzeo sam telefon, pozvao sam je i upitao „Da li možeš da mi napišeš šta se desilo?“. "Mogu" - odgovorila je.

Početak avgusta 2017 godine, vreo dan, 40 stepeni, sedim na terasi, u ruci mi je istovremeno cigara i olovka, misli mi lutaju po prošlosti. Dvadeset i dve godine, kao da je juče bilo. Dvadeset i dve godine su dovoljne da od male mrvice deteta izraste čovek.

Bili su to naizgled srećni dani te davne 95-te godine, isto početkom avgusta, i bez obzira što je oko nas besneo rat, bili smo srećni jer smo bili svoji na svome i sa svojima. Moj Bojan, uvek nasmejana beba, svojim sićušnim nožicama je vozio bicikl po dvorištu. U zraku se osetila težina vazduha, letnja žega, miris rata, i nevolja.

Subota, 4. avgusta, 1995. godina. 

Odjednom na cesti, ispred našeg dvorišta, nastade gužva. Kolona prljavih automobila, traktora sa prikolicama, starci, majke, deca, neki svet preplašen na smrt nalazio se tik ispred mene. Imala sam tada 25 godina, živela sa suprugom i sinom u Topuskom, malom banjskom mestu punog duha i ljubavi.

Tog dana, oko 5 sati ujutru, počelo je da gruva sa svih strana. Tuče li, tuče.. Odzvanja. Ranije, kada se tako čulo, imali smo običaj da izađemo u dvorište i određujemo odakle je dopirao zvuk. „Ovo je pred Karlovcem“; „Ovaj mora biti negde kod Kladuše“, bili su samo neki od komentara.

Foto: Tanjug/HINA/Damir Sencar

Međutim, sada nije bilo ni pokraj Karlovca, ni pokraj Kladuše, tutnjilo je sa svih strana. Ljudi na ulici uplašeni, zbunjeni.

Branko, suprug, već nekoliko dana nije kod kuće. Nalazi se negde na položaju, u Bosni. Međutim, odjednom, između kolone vozila pojavi se i njegov lik, prekriven znojem. Bezglavo utrča u dvorište i poče vikati „Pakuj sve što možeš i bežite!“. „Kuda?“ – upitala sam. „Kuda i svi! Ja idem sa vojskom da vam čuvam odstupnicu!“.

Težak je trenutak kada shvatiš da ti je jedini zadatak spakovati život u putnu torbu. Ali i to se moralo. Bojan, onako mali, trčkara oko mene, hvala Bogu pa se ne seća gotovo ničega.

Raduje se prepunoj cesti, misli da je u pitanju velika svadba. Spakujući na brzinu sve što sam mogla, uzimam Bokija u naručje, pretrčavam preko ceste do mlekare, i uzimam kartone jogurta i hleba. Krećem redom uz kolonu i dajem ih majkama sa djecama koje su se tu zatekle.

Trajalo je to celu noć. Nadolazili su neprestano, kolone su prolazile pored kuće, trčala sam gore – dole deleći hleb i jogurt, a da još nisam bila ni svesna da moje spakovane stvari znače da bi ja trebalo da krenem put kolone.

Nedelja, 5. avgust, podne.

Prošla je i zadnja prikolica iz Knina, a Bojan i ja samo i dalje ostali sami.
Branko tamo negde čuva Krajinu. Čuva narod dok se povlači.

Komšije viču na mene da krećem i ja. Uzimam Bokija, stavljam ga na zadnje sedište auta zajedno sa njegovim „velikim“ medom, i krećemo. Ne znamo gde. U kolima ispred naših se nalazi moja sestra Željka sa svojom ćerkicom Dinom. „Krećite, krećite...“ čuju se povici, teraju nas. Nismo prošli na kilometar, sreli smo Milana, moga tatu, koji nas je isto tako požurivao, gledajući svoje dve ćerke i svoje unuke kako odlaze. U nepoznato.

Foto: Profimedia, Alamy

Ne znamo više ništa, ni gde idemo, ni gde su nam voljeni... Branko nam je ostao tamo negde, tata u Topuskom, mamu nisam videla danima, ni babu, djeda, starog đedu..

O nikome ništa ne znamo. Svako je krenuo na putovanje ponasob. Kolone, tri kolone u dve trake, i mic po mic. A granate padaju, sve nešto blizu, odjekuje. „Kud ću ja bez Branka? Gde je on?“ – samo se ta misao motala.

U koloni hiljadu priča. „Poginuo Pero“ jedni viču, „Stanu raznela granata“ plačući govori jedna baka.
Niko nije znao gde idemo. Niko ne spominje Srbiju. Mislilismo da se sklonimo na par dana i da se vratimo.

Dvanaest sati u koloni a prešli smo svega nekoliko kilometara. Ušli smo u Glinu. Po ulicama ostavljeni traktori, pune prikolice, narod iskočio i traži sklonište. Da sačuva živu glavu. Pustoš. Pomeram kola po malo, izlazim napolje i šetam da ne bih zaspala za volanom.

Nastavljamo tako, i negde u dubokoj noći, stali smo na brdu više Dvora. Opet šetam cestom da ne zaspim, ne osećam strah od granata, samo ne želim da zaspim. Moram da nastavim dalje. Gruva sa svih strana, sa desne iz pravca Bosne, sa leve iz pravca Zagreba. Malo niže, u Dvoru, gori policijska stanica. Plamen obasjava nebo nad našom „velikom svadbom“.

Pred svitanje se polako spuštamo u Dvor. Tri kolone odjednom postaju jedna. Sve postaje ubrzano. Nešto se dešava a nije mi jasno. Znam samo da treba da dođemo na most i pređemo u Bosanski Novi, u Republiku Srpsku, tamo smo sigurni. Pred mostom je sve čisto, dajem gas i krećem.

Gledam u retrovizor. Iza mene više nema kola. Neki vojnici su iz zaustavili. Od umora u prvi mah nisam shvatila. Ali. To su bile „Zenge“. Vidim ih da cepaju srpsku zastavu. U tom bunilu, ispred mene, na sred most vidim Branka. Četiri dana je išao peške iz Bosne, izvlačio se sa vojskom.

Prešao je u Bosanski Novi i na mostu sa te strane je čekao u nadi da će nas videti. Kada je video da su presekli kolonu, svesno je krenuo ka nama, misleći da nismo uspeli da se izvučemo. Nije imao šta da izgubi, hteo je samo da bude sa nama. Trči ka nama. Zenge i on na istom mostu.

Nekoliko metara udaljeni jedni od drugih. Nisam smela da stanem, skočio je i uhvatio se za kuku od auta i vikao "Gas!Gas!Gas!“. Čim smo prešli most skrenuli smo iza neke zgrade da se sakrijemo od bombardovanja. Ogreban, krvav, preplašen, došao je sebi, i bio je uz nas, što je najvažnije. Avioni su tukli kolonu od Prijedora do Dvora. Nije bilo zadržavanja. Idemo dalje! Do Banja Luke.

U Banja Luci odlazimo do prijatelja i na Dnevniku gledamo naš egzodus. U nekom delu kolone leži čovek, stariji, invalid, mrtav. A našeg Đede nema nigde, isto invalid iz Drugog rata. Crne misli lutaju u nama.
Ponedeljak, 6. avgust, jutro.

Svanulo je. Moramo krenuti dalje. Pustoš koja je ostala iza nas bila je dovoljan znak da nema vraćanja. Tada shvatam da odlazimo zauvek. Do kolone još uvek dopiru tragične vesti. Kod Gline su isto presekli kolonu i zarobili izbeglice. Čujemo svašta.

A ništa ne znamo o svojima. Poginuo, mučen, osakaćen, silovana. Ništa nam ne preostaje osim da stisnemo zube i nastavimo napred. Gledam Bojana. Za šest dana je pojeo tri paštetice i popio malo vode. Ali još uvek sam jaka. Moramo napred.

Polako se približavamo Srbiji, Loznica. Pretresaju nas. Moramo predati sve oružje koje imamo. Ljudi plaču, ne odvaja im se od oružja sa kojim su četiri godine. Branko teškom mukom gleda svoj puškomitraljez i predaje ga na punktu određenom za to. Težak je to trenutak. Krajišniku je sudbina borba, a oružje.. Oružje je svetinja.

Foto: AP/Tanjug

Prelazimo u Srbiju. Autoput. Kraj njega stoje ljudi i dele nam lubenice. Mi ne možemo više ni da jedemo. Još u Loznici nas pitali gde idemo i ispišu nam potvrdu da idemo u Beograd.

Bojan, koji nije progovarao u Krajini, ćutao je sve vreme, ali je razumeo i reagovao na svoj način. Muško, lenjo za priču. Nakon nekog vremena stigli smo pred tablu „Beograd“. Učinilo mi se da vidim „Život“.

Vozeći se, prošavši Sava Centar, došli smo na Mostar. Ugedajući Savu, iza mojih leđa, promilile su se prve reči „MORE! Ovde ćemo se svi kupati“. To su bile prve njegove reči. O olujnim vremenima u njegovom novom gradu.

Kolonu su slali za Kosovo, izlazi ka Beogradu su bili blokirani. Mi smo se, bezobrazno i skoro pregazivši policajca, isključili ka Sajmu i krenuli put Petlovog brda.

U narednim danima su pristizali svi. Đedo naš, na jednoj nozi, krenuo peške, povezli ga ljudi. Svekrva sa jednim ćebetom preko ruke zvoni. Zvono se čuje, dolaze jedan po jedan, okupljamo se. Samo još moje mame nema. Danima je nema.

Ipak, preko VERITASA saznajemo da je zarobljena. Ostala je naredna tri meseca u zarobljeništvu posle čega nam se pridružila. Olujno nevreme nas je razbacalo na sve strane, ali snaga porodice nas je ponovo okupila. Hvala Bogu, žive i zdrave.

I evo... 22 godine...

Mislila sam od „Beograd“ da piše „Život“, ali sada, nakon 22 godine shvatam i znam da je moj život prekinut i da je ostao u Krajini, toga avgusta 1995-te godine.

Poželeo si da napišem ovo, a da nisi svestan koliko je sve ovo teško opisati. Isto kao i onda kada si od Save mislio da je more. Ali kao što sam morala da spakujem svoj život u kofere tako i ove redove moram ispisati. Zbog tebe. I zbog tvoje dece. Da ne zaboravite nikada!“

(Telegraf.rs)

Komentari

  • Krajisnici

    Divni ljudi,divna porodica svaka cast mami koja je posle svih nedaca od Bokija napravila divnog uspesnog coveka.

  • Kordun

    Svaka cast,ali zanima me gde mama nadje toliki jogurt?! Treba joj dati neki orden!60% nije bilo tako,ona je celu pricu ispricala u svojoj verziji,zenge,muz se uhvatio za kuku,vozi,vozi...

  • srbin

    Za 2 dana 2000 ubijenih... I onda pitaju zašto mrzim..... Večna slava svim žrtvama hrvatskog terora! Živela Republika Srpska Krajina!

Preporuka sa Weba

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima