Paralelna priča Zorice koja je bežala u Srbiju: Jedni su nam davali hranu, drugi prodavali gorivo (FOTO)

Zorica je danas srećna žena, majka malog Mihajla koja živi i radi u Kikindi, ali joj svake godine 4. avgusta naviru tužna sećanja na kolonu ljudi koji su svoje živote pakovali u kese i torbe i u strahu i suzama se kretali tom Petrovačkom cestom, koja krije najtužnije priče, nikad ispričane.

Verovatno najporaznije fotke dana: Uče mališane od 5, 6 godina da slave proterivanje dece od 5, 6 godina

Preporučujemo

Jedno ćebe i par čizmica. Priča koja se krije iza sudbine Srbina koji je bežao od Hrvata će vam slomiti srce (FOTO)

- Nekima je veliki dan sreće, nekima dan tuge plača. Dan pobede u Hrvatskoj, Dan Oluje, sećanje na žrtve sa Petrovačke ceste. Danas je i mom sinu prvencu rođendan. Želim da verujem da na pepelu i nesreći se ipak podižu Feniksi, novi život - počela je svoju ispovest Zorica Bubalo Čanak (41), koja je sa tugom priseća tih godina, dana, momenata kada je počela strašna Oluja.

- Moja porodica je ostala u Krajini do 1995. godine kada je počela Oluja, kretali su se u toj koloni. Moj brat Zoran došao je nakon deset dana u Srbiju. Bili su to najteži trenuci za nas, nismo znali da li je Zoran živ, kada se pojavio na vratima nakon deset dana bez ikakvog traga o njemu, bili smo u šoku, u neverici, suze straha i sreće su se mešale.

Zoran je bio živ, to je bilo najvažnije. Kasnije smo saznali da je prepešačio put od Krajine do Srbije. Kolona je putovala devet dana bez prestanka, priseća se sa setom Zorica.

- Moji su zakačili dve prikolice za auto, jednu nisu mogli da vuku pa su je ostavili pored puta jer auto nije mogao da izdrži taj teret. Žene su davale kruh pored puta, a ovi drugi su nam prodavali gorivo, litar za deset maraka tada. Neki su nam mesili kruh, a ovi drugi gledali da zarade. Put je trajao punih devet dana, najtežih devet dana - ne želi više da priča Zorica.

- Mešaju mi se osećanja, tuge, sreće, nostalgije, besa… Moju kuću u Nebljusima su podigli majčini i očevi prijatelji, muslimani i hrvati iz Bihaća, zaposleni u "Kombiteksu". Pekli su se janjci, bilo je šljive sa dedinog imanja, Lazara Djurića. U tu kuću su svi bili dobrodošli, sve veroispovesti, pravoslavni, katolički sveštenici, hodže. Odrastala sam slušajući njihove besede.

- Nestao je čitav moj svet, ljudi koje tražim, svuda po svetu,...svi smo izgubili, mi, vi, oni. A nismo se delili, voleli smo Azru i Bijelo Dugme, šetali pored reke, voleli se... Ko je kriv!? Kada dođu zli ljudi, koji kradu, obmanjuju, sa niskim strastima i pobudama, slagaće, zavaditi, uterati strah, paniku među narodima, koji će da strada, za njih - napisala je Zorica svoj potresni status na društvenoj mreži.

Foto: Privatna arhiva

Apel mojim dragim prijateljima širom sveta, svih veroispivesti:

- Ne zaboravimo, negujmo ljubav u našoj deci, neka budu građani sveta, dobri domaćini, dobri gosti. Ne zelimo džinovski i mračni horizont stradanja i nesreće koji se proteže u nedogled. Nikad sinu oružje neću dati za nekog političara, lidera, dosta smo svi dali.

Branko Ćopić je pisao pre mnogo decenija: "Golemo će biti stradanje njegovo, a niko to neće ni čuti, ni znati, ni razumeti... Lutat ćeš dugo svijetom bijelim sa viteškim žarom, no jednoga dana, korakom nevještim, vratit ćes se domu starom. Sjetit ćeš se jednom svega i prosuzit ćeš, znam, kao brod bez stijega, lutat ćeš vječno sam".

- I dalje verujem da nas je više časnih, hrabrih, nego onih drugih, zveri u obličju ljudi, ne dozvolimo nikad više - rekla je za kraj Mihajlova mama, danas srećna majka i žena koja nakon svega zrači osmehom i ljubavlju koju deli sa svima, a najviše sa svojim Mihajlom.

(Dragana Ivanić)