Vladimir se nikad nije ženio, bolestan je i nema šta da jede: Kada se probudio jednog dana, shvatio je da ne zna da li će preživeti zimu (FOTO)

Kada je Vladimir Đurović iz Bogatića pre par dana oko pola tri popodne prilegao, lopovi su pokupili i odneli dva metra drva. Probudio se oko pet i nije mogao da veruje svojim očima. Zbog ove krađe mogao bi da se smrzava cele zime.

- Zar od mene da ukradu? Tu su bila složena, pred kućom. Tri metra mešanih drva. Kupila mi ih je sestra Slobodanka i donela da imam za zimu, da se ne smrzavam. Mislio sam da ih isečem i iscepam kad dobijem još i drva koja su mi obećali u Centru za socijalni rad. Evo, ovo je samo ostalo, možda ima oko metra - očajno pokazuje složene oblice Đurović, zabrinut zbog velike nevolje koja ga je snašla. Stigli hladni dani, uskoro će prava zima, a on ostao bez ogreva.

Preporučujemo

Prijavio je krađu policiji. Priželjkuje, ali ne veruje da će svoja drva opet videti.

- Isečeno je to i pocepano odmah - ne pokušava ni sam sebe da uteši.

Foto: Telegraf

Vladimir ima 62 godine. Oboleo je i pre nekoliko godina su mu ugrađeni stentovi. Preživeo je i blaži šlog. Više ne može da radi i zarađuje. Skromna socijalna pomoć od 10.000 dinara jedino je čime raspolaže. Ovu crkavicu na hranu rasteže mesec dana.

- Kad nemam para uzimam na veresiju kod Mime u prodavnici, pa platim kad dobijem socijalnu pomoć. Šta možeš na ovoj skupoći sa tako malo? - kaže Vladimir.

Otkad je bio dete Vladimir zna jedino za muku. Oca nije zapamtio, a majku su posle očeve smrti stričevi oterali sa imanja u okolini Valjeva i ona se sa šestoro dece nastanila u Bogatiću.

- Živeli smo kao podstanari. Od pete godine gajio sam se po tuđim kućama, bez struje i vode. Od svoje petnaeste sam počeo da radim, prvo kao zidar, a onda sam kod Fotira naučio pekarski zanat. Po celoj Srbiji sam išao gde god su tražili pekara: u Meljaku, Lapovu, dole na jugu Srbije. Zavoleo sam posao i mnogi kažu da sam bio pravi majstor - seća se Vladimir.

Foto: Telegraf

Mesio je hleb, savijao burek, pravio kifle i perece skoro četrdeset godina. U radničkoj knjižici upisano mu je svega dve i po godine staža.

- Niko nije hteo da me prijavi na osiguranje. Kakvo prijavljivanje, ako ti budem uplaćivao staž, gde je moja računica, govorili su gazde pekara. Jedino su me Toma Lazarevski i Dule Ristić prijavili. Sa tako malim stažom ne mogu da dobijam penziju - kaže.

Vladimir živi sam u kući bez struje i vode, koju su mu na korišćenje, dok ne pronađu kupca besplatno ustupili Biljana i Slaviša Đonlić. Svoju kuću nikada nije imao. Očevinu su razgrabili rođaci, a njemu je, koliko zna, pripalo 17 ari šume. Sumnja da je još nešto nasledio od oca, ali i kada bi želeo da reguliše nasledstvo nema novca da plati geometre, takse i druge državne dažbine.

- Možda bih mogao da prodam šumu i ovde u Bogatiću kupim neku kućicu, da se skućim pod stare dane. Ali, čime? Nemam para ni za autobusku kartu do Valjeva - žali se.

Nikad se nije ženio. Težak život samotnjaka, praznih džepova i bez sopstvenog krova nad glavom olakšavaju mu pekar Toma Lazarevski i njegova supruga Ljubica. U njihovoj pekari je kratko radio, dok se nije razboleo, a sada mu redovno pomažu da preživi. Daju mu hleb, kuvani obrok, a Ljubica pere i krpi garderobu.

- Da nema njih umro bih od gladi - zahvalan je Tomi i Ljubici.

Ako želite i možete da pomognete Vladimiru, obratite se novinaru Draganu Grujiću, pošaljite mejl na 2508962@gmail.com.

VIDEO: Ovaj zanimljivi sociološki eksperiment pokazuje da li bi ljudi pre pomogli siromahu ili bogatašu:

(D. Grujić)