Korinđanje, omiljeni običaj dece u Banatu: Nekad smo se radovali jabukama i bombonama, danas je klinaca sve manje i dobijaju nutele (VIDEO)

Badnji dan celog života omiljeni mi je praznik. Svi klinci obožavaju rođendane zbog drugara i poklona, a kada odrastate u Banatu veče 6. januara zbog korinđanja je rođendan na kub. I danas i po gradovima i po selima slave cele družine. Svi dobijaju "poklone" i od neznanaca, a moraju da se potrude za njih.

Preporučujemo

Naravno, rado bih bila učesnik drugih predivnih tradicija, ali kad se prisećam korinđanja, nezamislivo mi je da najmlađi mogu više da uživaju u nečemu ili da ga nikad nisu doživeli.

U predveče izbunariš najveću džak-kesu koja je ostala od novogodišnjeg paketića i redom, od vrata do vrata, sa čitavom družinom iz kraja, kasnije i iz škole:

"Ja sam maaali Peeera, ujela me keera, za nogu, za ruku, daj mi gazda jabuku, viiina, rakije, Božić je pred kapije."

Nekog prvog korinđanja, najmanje sebe koje se sećam, bilo je sa starijom decom i nabadanje reči u pesmici: Pera. Kera. Pevaju ostali, pokušavam da razaznam šta izgovaraju i završavam "pred kapije", koje mi je "ušlo u uvo", pred prvim vratima gde sam se samo smeškala. Kad si najmanji i najslabiji si, pa kesa koju si poneo bude oteža vrlo brzo. Trčeći je vraćaš do kuće, a niko ne treba da te čeka. Prepoznaješ gde su deca po pevanju pesmica.

Prvo te negodujući za ruku vode stariji braća i sestre, ali ako si prvo dete mama i tata te vodaju po rodbini pa oni pevaju, tvoje je samo da budeš mali, sladak i da se raduješ poklonima.

Nasmejani domaćini uvek bi otvarali vrata uz lepe želje, čestitke i šaljive doskočice i delili jabuke, pomorandže, bombone, suve šljive i smokve, i poneko metalne novčiće.

I maskirani klinci zvone na vrata Foto: Dragana Ivanić

Ko nema ili neće, pravi se da nije kod kuće. Takvih je, zaista, malo. Upoznaješ ovako ceo komšiluk, pa kad sad razmislim, to je verovatno i doprinelo da ne bude mnogo međukomšijskih problema kod nas u kraju. Čak i one nadžak-babe koje vikom sa prozora teraju decu jer je popodnevni odmor više nisu toliko strašne. Doduše, nećkaš se pred njihovim vratima, ali kada se ne pojavi ljutito lice još je draža svaka bombona.

I druge su verzije pesmica. Ako idu sve devojčice u nekom trenutku bilo je bezveze pevati o Peri pa se zaori:

"Ja sam mala Juca, ujela me kuca...", ili "ja sam mali korinđaš, daj mi gazda šta imaš", pa nastave Perin deo.

I zvoniš i pevaš, pevaš, pevaš da sutra promukneš. Najteže je oprostiti se od društva. Sad nema mame i tate da ih moliš: "Da ostanemo još samo malo, ali samo malo." Pravi si mali odmetnik, koji sam odlučuje. Grlo spaseš najkraćom verzijom:

"Trči Iva preko njiva, njive se zelene, gazde se vesele."

Samo jedne godine moje društvo se maskiralo, čuli smo da je po selima tako običaj, pa smo hteli da probamo, ali nije zaživelo.

TEGLE NUTELA I ČOKOLADE ZA ŠTAND NA PIJAC'

U Pančevu sam odrasla u naselju Kotež, u kom su pretežno zgrade, gde za nekoliko sati nakupiš i po tri puna džaka, dok sam se u Čenti, selu prababe i pradede preznojala i za jedan od kuće do kuće.

Devedesetih nisu bili nikakvi "fensi" darovi, samo šaka voćki i bombona. Ako neko ubaci bananicu ili čokoladne dukate to se bunari po paketićima i pojede čim se vrata zatvore. Komšije i prijatelji tvojih roditelja spreme za tebe čokoladu više, a naposletku sa porodicom odeš kod rođaka koji imaju mini paketić specijalno za tebe.

Najteža je godina kada treba da se pomiriš sa tim da si odrastao i da više nema korinđanja.

Više od deceniju i po uživam u ovom običaju sa druge strane vrata. "Surovo" teram sa mamom pančevačke klince da otpevaju celu pesmicu, a oni se smeškaju. Pričaju gde su sve bili, čestitaju, smejulje se.

- Pa dobro, hladno je bilo ove godine. Jedne bude više, druge manje - pomalo snuždeno mi je odgovorila majka na zaključak da je ove godine bilo nešto manje dece nego inače.

 

 

 

View this post on Instagram

#badnjevece #korindjanje #zrenjanin #vojvodina #deca #obicaji #Bozic #srbija #serbstagram #instagramsrbija #srbstagram #ig_serbiaA post shared by Bojan (@bojanmijeime) on Jan 6, 2014 at 9:31am PST

Danas se deli mnogo više čokolada i dinara. I dalje ima korinđaša, ali uglavnom se zapute pravac kod rodbine koja ih bogato daruje. Neki mogu da se pohvale sa teglama nutele i čokoladama. Bude mi smešno, nije poenta u tome i u najskupljim poklonima, ali puno je srce kada se piskavi dečji glasići začuju posle zvona.

Lepota je i u toj različitosti običaja u Srbiji, ali tek kada sam krenula na fakultet, gde možete da upoznate ljude iz svih sredina, shvatila sam da nemaju sva deca ovaj meni važan deo detinjstva. Na usputno spominjanje kolegama da idem da čekam korinđaše, iz ponekog dela zemlje automatski bi se setili nekog sličnog ili njihovom kraju svojstvenog običaja. Zanimljivo je da niko koga poznajem da je odrastao u Beogradu ne može ni da zamisli šta je korinđanje. Večito ima nekog da nikad nije ni čuo za to, a u poodmaklim je godinama. Čude se oni, čudim se ja. Dvadesetak kilometara smo dalje. I rado iznova objašnjavam i prepričavam.

(M.Ro.)