Slaviša je sa 18 shvatio da posle kobne trke više neće hodati: Parče torte i gorka istina koja boli

I dok Država osobama sa invaliditetom ukida jedno po jedno pravo, ovakvi koji vode udruženja ćute a ćute zbog ličnih interesa koje mogu da ostvare kroz neki projekat koji će finansirati Država. Zašto ne pokrenu pitanje, što vojne osobe sa invaliditetom sa 100% telesnim oštećenjem imaju skoro tri pta veću tuđu negu i pomoć od civilnih invalida sa istim procentom telesnog oštećenja?

Bravo. Zelim Vam puno lepsih trenutaka i dug zivot bez obzira na to sto vam se desilo. Samo hrabro napred.