• 40

Devojčice pišu pretnje po zidovima škole i tuku se na odmorima. A šta vaše dete radi kad niste tu?

Devojčice u školama se sve češće pojavljuju kao nasilnice

  • 40

Da li mi se čini ili su u moje (naše) vreme devojčice bile devojčice, a dečaci uvek dečaci? Sve one, koji su, kao i ja, rođeni sedamdeset i neke, pitam, da li je u vašim školama bilo ovoliko nasilja, da li se dešavalo da više dece napadne jedno i povrh svega, da li je bilo nasilja među samim devojčicama, što je sada postalo već sasvim redovna pojava?

Ubeđena sam da je odgovor na sva pitanja negativan. Ne pričamo o tučama jedan na jedan posle škole ili tokom velikog odmora. Pričamo o onome što se dešava ovih dana. Svi smo videli ili bar čuli za video koji su snimila deca u školi u Barajevu. Dve devojčice su napale i šamarale vršnjakinju, koja se nije branila. Zadnjih godina, kao da svaki drugi snimak koji se pojavio u javnosti, ima devojčice u glavnim ulogama. Ne samo i isključivo kao žrtve, već i kao napadače. Na kom su to delu puta ta deca zalutala, skrenula prečicom i počela da misle da je normalno/poželjno/kul da šamaraju drugaricu? Da li tako zlostavljaju mlađeg brata ili sestru ili daleko bilo roditelje? Jednom kad "digneš ruku na nekog" gde je granica?

Primetan je porast učešća devojčica u vršnjačkom nasilju, a među njima su neretko devojčice sa odličnim uspehom, za koje roditelji i nastavnici ne bi naslutili da su nasilne prema vršnjacima.

Video: Zastrašujući snimak vršnjačkog nasilja u Barajevu

Devojčici koja je napadnuta niko nije prišao da pomogne. Osim mlake reakcije jednog dečaka. Možda je neko dete mislilo "daj da ovo snimim, imaću dokaz šta se dešavalo", ali čisto sumnjam. Telefoni, srasli za ruke, verovatno su sami od sebe počeli da snimaju, jače je to od naše volje.

Šta se sve dešava u školi o čemu mi roditelji uopšte nemamo pojma? Da li odgajamo dvoličnu decu? U školi su kao "pušteni s lanca", a u svom domu znaju šta se sme, a šta ne, svesni su gde su granice i prave su "mice". Možda su roditelji prezauzeti poslovima i smišljanjem kako da preguraju mesec pa negde usput zaborave na decu. Preumorni, nezainteresovani, ravnodušni...

Vrsnjacko nasilje, natpisi u WC

Ilustracija: Nikola Jovanović

Da li je tada već kasno? Kada vaše dete od 13, 14 ili 17 godina nekoga ošamari, ima li nade za njega da ne postane bahat, besan, nadrndan mlad čovek? Ili treba da dignemo ruke od njega i ostavimo ga da ide svojim putem, lakše i njemu i nama. U kom trenutku tačno prestanemo da pričamo sa svojom decom? Kada i kako osvane taj dan da ne znamo šta je bilo u školi, šta ima za domaći i da li se nešto specijalno desilo ili je bio običan, pomalo dosadan dan?

DEVOJČICE SE TUKU, ČUPAJU ZA KOSU...

Da li su zidovi školskog toaleta, baš kao u američkim filmovima neka vrsta školske društvene mreže koja trpi sve? I kako se od stidljivih objava ljubavi (Jelena + Marko) za koje se znalo da ih druga strana neće ni videti, stiglo do zapisivanja brojeva telefona nekad najbolje drugarice koja "muva" istog dečka pa na taj način želi da joj se napakosti? Ili još gore, zakazuju tuču u dvorištu. Kako i zašto su devojčice koje imaju po 15, 16 godina, postale "ku*ve raspale" i bolidi... Devojčice koje se, u nekom zabačenom uglu dvorišta tuku, čupaju za kosu, grebu! Šta mi znamo šta se dešava u školama i pod kakvim su stresom deca? Ovome prete zbog slabih ocena, onu nema ko da kontroliše jer živi samo sa majkom koja po ceo dan nije kod kuće, onaj misli da nema te ocene koju tata ne može da popravi i kako onda da budu normalni? Ne možemo da krivimo rijaliti programe što su nam deca takva, ni nasilje na TV-u ni ne znam šta ni koga. Sami smo krivi... Mi roditelji. Neće znati šta je ispravno dok im mi ne ukažemo na to i ne objasnimo.

Sećate se spomenara, preteče društvenih mreža? Gde ste mogli, otvoreno ili uvijeno da kažete sve o nekome ko vas nervira, ko vam smeta ili vam je "ukrao" dečka. Mogli ste da se reklamirate da mile volje... Ali nije bilo lajkova i borbe za pratioce. Da li su nam društvene mreže pomutile mozak, a rijaliti programi ukucali eksere na kovčeg našeg preostalog razuma i pristojnosti?

DRUŽILI SMO SE GLEDAJUĆI SE U OČI

Šta je to tada bilo bolje, šta smo radili drugačije? Pa za početak smo mnogo više vremena provodili napolju. Družili se gledajući se u oči, preskakali lastiš, igrali trule kobile, žmurke ili samo šetali i pričali. Pravo na gledanje TV-a imali smo uglavnom uveče, oko 19.15. U celoj mojoj generaciji od šest odeljenja osnovne škole bila je jedna devojčica, JEDNA, tepali smo joj "muškarača", koja je bila poznata po tome što je tukla dečake. Koliko znam, nikada nijednu devojčicu napala nije, štaviše čini mi se da je bila i neka vrsta zaštitnice drugarica. Dečaci su imali zakazivane okršaje, ali na fudbalskom terenu.

A ovo danas?! Šamaranje koje nas je sve zajedno vratilo u kameno doba! Šta će to i kome da dokaže? Nasilnici sve češće napadaju u klanovima, a prema nekim istraživanjima, deca su rekla da se osećaju najmanje bezbedno na putu od škole do kuće i na časovima?!

LJULJAŠKE

S prozora stana gledala sam stalno na dve ljuljaške. Dolazila su i komšijska deca da se ljuljaju ili da samo sede tu i pričaju. Bilo je i sasvim male dece, od dve, tri godine, ali i starijih, od devet, deset godina. Tek kad su došle dve malo starije devojčice shvatila sam da postoje i drugi načini ljuljanja. Zašto da samo sednemo, to je tako obično i svi to rade, ako možemo da stojimo na njima i tako se ljuljamo?

Tuča, tinejdžerke, svađa, nasilje, devojčice, devojke

Tolerancije je sve manje, Foto: Profimedia

Tada mi je nekako bilo i drago što nisam mama devojčice. Ne očekujete da to milo biće, duge kose vezane u rep, u roze majici sa cvetićima stane svojim prljavim patikama na sedište gde će kasnije neko sesti.

MENI JE MAMA REKLA KAD ME NEKO UDARI ODMAH DA VRATIM

Drugarica mog sina mi je, kad su imali oko pet, šest godina, jednom rekla "meni je mama rekla, čim me neko udari da vratim". Oukej! A šta ako te neko nije udario namerno? Da li ja grešim što sinu savetujem nešto drugo ne želeći da uopšte dođe u situaciju da se tuče? Reči! Pričaj! Pitaj! Zapreti, ako treba! Nemoj odmah da vraćaš. Devojčice se ne tuku! Đubretu je mesto u kanti!

Scena koju sam doživela pre dve nedelje je iz gradskog autobusa: Ulazi grupa školaraca ne starijih od devet godina. Dve devojčice i tri dečaka sa rančevima na leđima. Sami su, starijih nema. Pažnju odmah privlači dečkić sveže ošišan, zalizane kose, koji pokazuje kroz staklo autobusa: "E, eno je radnja moje mame! Baš je seksi!" i pored sveg tandrkanja motora postarijeg autobusa dečak se čuje bar u pola autobusa. "Idem sa onim pede*ašima da kupimo ono *ranje za ovo *ovno!", melje dete i pokazuje na mobilni telefon.

Na konstataciju drugarice da bude malo tiši jer ga čuje ceo autobus, dečak sočno opsova. Razmišljam da ga snimim, jer ko će da mi veruje!

PRIČAJTE SA DECOM DA TO DRUGI NE BI RADILI

Potom priča o nekoj igrici koju igra od 2010. godine, što bi značilo da su mu lekari presekli pupčanu vrpcu, pa mu, da ne plače, u ruke tutnuli mobilni telefon. Mada, ček, lekari možda i nisu, ali za roditelje već nisam sigurna. Danas se bebe odlično snalaze sa mobilnim telefonima! Pa ako ih od rođenja navikavamo na mobilne telefone, da bi bili mirni, onda ćemo kasnije stalno da kupujemo sve bolje modele, samo da ne bismo pričali. Ostaje nama više vremena za omiljene programe.

Statistika u Srbiji pokazuje da je svako četvrto dete žrtva vršnjačkog nasilja. U ogromnom porastu je i nasilje na internetu, kojem je čak 60 odsto dece izloženo, podaci su koje je objavila Mreža za decu Srbije.

Pričajte sa svojom decom da ne bi dolazila policija da priča sa njima. Pričajte da biste im pomogli da reše svoje frustracije. Provedite vreme sa njima, saznajte šta ih muči, pomozite im da reše problem koji imaju, pa onda možda neće bežati i sklanjati se od vas.

Naučite ih lepom vaspitanju, da kažu hvala, izvinite, izvolite, dobar dan, doviđenja, to nije teško i ne košta ništa. Budite im pravi model ponašanja.

(J. Vučić/j.vucic@telegraf.rs)

Komentari

  • Rastko

    Oni rodjeni 70-ih godina su rodjeni u doba komunizma u kome je vladala disciplina tako da su sve tadasnje generacije bile i mlado i staro bili LJUDI za primer a izuzetaka i u razvratu bludu pa i u nasilju je i tada bilo ! DANAS u svakom segmentu ovog drustva zivimo u eri extremnog budalizma i kretenizma u kojima nema ni D od discipline i koju smo sami vrlo svesno odbacili kroz prozor kao istrosenu krpu pa CEMU onda ovo trulo prebacivanje krivice i upiranje prsta jedni na druge u vezi skandaloznog ponasanja nase dece bilo gde da se nadju kada smo SVI MI i UZROK I POSLEDICA katastrofalnog odrastanja dece koja nemaju nikakav drugi izbor osim da kopiraju NAS a ne tamo neke druge !!!

  • Pro i kontra

    Sve ovo je bilo i prije, samo što nije bilo interneta da pišemo, a štampane novine se nisu bavile time nego komunističkom propagandom. Tukle su se djevojčice kao i dječaci, istina dječaci malo više. A okupljeni navijali. Onda su trčali kući i svako svoju priču pričao roditeljima, pa su posle toga narogušeni roditelji nastavljali tuču, mame se vukle za kosu, tate rvali. Ponekad je morala milicija reagovati, a ponekad je završavano pred sudom. Ali nije se davalo u javnost. Djeca su se poslije svađe uvijek brzo pomirila, što je mnoge roditelje ljutilo. Ali sa nastavom je bilo drugačije. Učitelji su ulazili u razred sa štapovima, udarali po stolu i glavama da bi istjerali sopstvenu ljutnju ili na taj način smirili sopstvene hormone. ALI uvijek su udarali radničku djecu, a NIKADA djecu ljudi na položaju tj. budžovana. Radnička djeca su dobijala još i od roditelja dok budžovanska su uvijek bila svetinja svojih roditelja. Na roditeljskom sastanku je mogao razrednik pričati najlošije o kome je htjeo i hvaliti koga je htjeo, znam da su se neki i iživljavali. Ocjene su čitane pred svima što davalo materijala za trač i zlobu. Ta praksa je ostala i danas, nažalost. Na Zapadu nastavno osoblje govori o učenicima, njihovim osobinama, ponašanju u školi i ocjenama SAMO sa roditeljima u četiri oka. Na roditeljskom sastanku se govori o planu, programu škole i izletima. Roditelji koji ne dolaze na sastanke moraju platiti kaznu. To mi se dopada. Djeca su uvijek oponašala roditelje, psovke itd.

  • lea

    Ma nije problem u deci vi tamo kao narod ste se zaglibili dobro u blato i nemoze te se izvuci

Preporuka sa Weba

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima