• 2

Nikad više ništa neće biti isto: Kako su se novinari Borisa Trivana oprostili od svog omiljenog šefa

Danas je godinu dana kako je preminuo

  • 2

Boris Trivan preminuo je 25. oktobra 2018. u 39. godini. Bio je glavni i odgovorni urednik portala NOIZZ, ali i jedan od najboljih prijatelja redakciji novinara s kojima je radio. Svima koji su ga voleli i u čije živote se utkao svojom neponovljivom harizmom i duhom, ne može biti lako da opišu kako je izgledala prva godina bez njega.

U danima koji su usledili nakon kobnog Berlina, novinari sa kojima je radio oprostili su se od Borisa, svesni da nikad ništa više neće biti isto.

Petar

"A tek je postao svoj", tu rečenicu mi je u zagrljaju rekla Borisova dobra prijateljica i saradnica Ana. Prošlo je godinu dana od tada, a ona mi ne izbija iz glave. Kada tačno postajemo svoji? Da li je Trivan to postao rano ili kasno i na osnovu čega se to gleda? U jednom trenutku sam se uplašio da ću, kada postanem svoj, početi da trošim to malo vremena što je ostalo. Ako uzmemo da je to tačno, zašto bih odlagao dane u kojima mogu da budem svoj?

Onda shvatim da ne znam šta, zapravo, želim da budem i znam samo šta ne želim i tokom ovih godinu dana sam stvorio vrlo jasne crvene linije. Nisam siguran koliko će mi biti potrebno da saznam šta želim da budem da bih bio svoj. Znam samo da je on ostavio toliko energije koju treba da crpimo ako želimo da svet bude baš onakav kakvim ga je zamišljao: lep, kreativan, autentičan i hrabar.

Boris Trivan

Bio je neizmerno duhovit, Foto: Facebook/boris.trivan

Stefan

Gledam pre neki dan intervju na TV-u tokom kog se novinar muči da izvuče odgovore od sagovornika i naglas izgovaram: "Lepo je rekao Trivan, novinara čine potpitanja". Cimer me pogleda i nasmeje se, shvatio je da razmišljam naglas.

Neću trošiti reči na priču o tome koliko brzo vreme prolazi i kako je moguċe da je za tren oka prošlo godinu dana od njegove smrti. Moja motivacija za novinarstvo naglo je opala od kada je Trivan preminuo, ali interesovanje i potreba da iz nekoga izvučem istinu i dalje me kopkaju iznutra.

Obožavao sam način na koji je razgovarao sa mnom i celom ekipom NOIZZ-a pa mi se često činilo da uvek ima unapred zapisane odgovore na svaku našu opasku. Setim ga se kad god želim da budem direktan, koncizan ali i duhovit. Istina, bilo bi smešno da posle poznanstva sa njim ne osetite da vam je ušao pod kožu. Siguran sam da je to znao. Kao što se nadam da zna da će za mene zauvek biti lik zbog koga je novinarstvo bilo i kafenisanje i sađenje cveća i pljuga na pauzi i pivo posle posla. I porodica.

Anja

Koliku razliku napravi jedna godina zavisi od ugla gledanja - za onog ko ju je proživeo ne deluje kao da je promena velika, za onog ko je bio odsutan kao da se smenilo nekoliko života. Zato, više bih volela da čujem kako ti vidiš ovu godinu, nego ja, ali to, nažalost, nije moguće.

Godina u kojoj si otišao za mene je već bila godina gubitaka. Mnogi bitni ljudi i mnoge velike stvari samo su izgubljene. Do te mere da sam na kraju negde pogubila i sebe.

Zato je ova godina morala da bude godina novih pronalazaka, kako ne bi baš sve bilo bespovratno izgubljeno. Godina preispitivanja i ponovnog sklapanja od najsitnijih delića. I evo me sad. Skoro pa cela.

Drugačija, ali cela.

U životu sam izgovorila baš mnogo nekih "nikad više" i "nema sile da ikada više", i onda sam shvatila da je život ta sila koja svako tvoje "nikad" pretvori u "zapravo svaki sledeći put ću verovatno isto". Sada, konačno sam digla ruke od velikih revolucija i prestala sebi da dajem velika obećanja o "nikad više". Pažljivo biram svoje bitke i jednu po jednu dobijam.

Počela sam jasno da prepoznajem šta je ono što se mora, i verujem da bi se ti jednako iznenadio saznanjem, koliko sam zatečena bila i ja, ali - osim pojedinih fizioloških potreba, ama baš ništa se više ne mora.

Velika lekcija koja je ostala nakon što si otišao jeste ona o prioritetima: Ako te danas više ne bude - kome ćeš i za godinu dana nedostajati i ko te neće zameniti?

Odgovor na ovo pitanje je ujedno i odgovor na to šta je vredno vremena, truda, a malo i nerviranja.

Nijedna druga bitka više nije moja bitka.

Ivana

Prvo sam stavila karmin, ne znam zašto. Valjda, jer je njemu lepota bila važna.

Ne mogu da pišem o godini bez Borisa, jer je prazna i taj brisan prostor je bez misli. To bi bilo kao da u reči pretvaram slobodu koju mi je dao, a ona je neuhvatljiva, baš kao smeh kojeg više nema.

Mogu da pišem o našoj poslednjoj cigareti, o planu da pravimo emisiju u kojoj ćemo ogovarati ljude, posebno stjuardese, o slikama koje mi iskrsavaju u sred noći, teške slike, a ja sam posmatrač tih sećanja. Mogu da pišem i o tome da sam mislila da ćemo biti jači.

Zato godinu dana čitam poruke: “Idi kući ženo”, “ja imam puno poverenje u svoju redakciju, bezuslovno”, “to sam ti slao pre godinu dana, ali si me kulirala, jer si mislila da ću i ja zatrudneti i otići”, “nisam mogao da nađem pridev koji je dostojan tvoje lepote”, “umem ja da preteram, jer mislim da ono što mene ne bi povredilo, ne smeta ni drugima, izvini, nisam imao lošu nameru”, “umalo da se iznerviram, jadna si jako”, “od titranja i povlađivanja nema ništa”, “jesi se odljutila? Bolje da si se na mene naljutila nego na dečka. Kome posle da te uvalimo?”

Ne mogu da pišem o godini bez Borisa, jer za mene je i danas nulti dan. Isti onaj zbog kog mi se tek sad plače, a neću, pa napravim foru.

Ja sam tu stala, ne mrdam dalje. Bilo je važno reći ljudima da će jednog dana biti malo lakše, pokupiti ih, pa terapije na koje su svi išli, noćni razgovori u kojima se pitamo čemu sve, kako dalje. Jedina stvar u koju sam sasvim sigurna i koja me ne čini praznom je ljubav kojom se štitimo od kada ga nema. To je jedino važno. Sve drugo je prolazno. Moramo da se napijemo.

Imo centar Karaoke, Tatjana Tanja Vojtehovski, Boris Trivan

Sa svojom najboljom prijateljicom, Foto: Telegraf

Ana

"Budite dobri, niko nije umro, mama vas i dalje voli i sve će biti onako kako treba da bude", napisao nam je jednom Boris Trivan, zauvek "mama" naše male redakcije NOIZZ-a. I jako bih volela da znam kako bi nas danas ubedio da je zapravo "sve kako treba da bude". A znao je da nas ubedi u nemoguće, neverovatno koliko je svakom od nas znao da pogodi pravu žicu. I da nas ohrabri, oslobodi; i da nas podseti koliko vredimo; i da nas do suza nasmeje kad smo u najgorem bedaku... E, pa godinu dana kasnije, prilično sam sigurna da ni njemu ne bi uspelo.

Verovatno bi pokušao da izvrne situaciju na foru, da je možda i dobro što su neki od nas prestali da se bave novinarstvom, dok bi paralelno pokušavao da ih zadrži svim silama, služeći se najprljavijim trikovima, jer zna koliko je svako bio bitan za NOIZZ i koliko je NOIZZ svakom bio bitan. Možda bi u svom crnohumornom maniru konstatovao da su neki od nas ionako odavno zreli za terapeuta i da on ništa nema s tim, ali bi se potrudio da svakom nađe najboljeg. Prevrtao bi očima na svu patetiku u koju povremeno uletimo, a onda pokušamo brzo da se saberemo i nasmejemo, kao da ga čujemo iza leđa: "Jadnice jadne, pa da li ste realne? Ostavite me na miru.“

A ni to mu ne bi prošlo. Jer sad iza sebe imamo godinu dana bez Borisa Trivana i potpuno smo svesni koliko je svet bez njega jedno mračnije, dosadnije, praznije, besmislenije mesto. I koliko je strašno kad ti neko takav tako dugo nedostaje.

U toj godini svako od nas se na svoj način borio s gubitkom i tražio nekakav smisao. Trudili smo se da budemo dobri i dostojanstveni, za "mamu". Mnogo smo se svi promenili, ali se volimo još više. Naučili smo da razdvojimo bitno od nebitnog u životu. Idemo redovno na sistematske preglede i trudimo se da se ne nerviramo oko stvari koje ne možemo da promenimo. I eto, kobajagi, sve je "kako treba da bude". A zapravo ništa nije. Šta kažeš na to, Borise Trivane?

Ljubica

Dakle, Borise, gde smo ono beše stali? A, da, 25. oktobar 2018... Dan kada je svet zauvek postao malo manje zabavno, za nijansu mračnije i mrvicu hladnije mesto. Nakon što si otišao, na NOIZZ-u smo objavili tekst o tome kako više ništa nikad neće biti isto. U tom trenutku nisam bila svesna u kojoj meri je taj naslov istinit. Jer, vidiš, u tom trenutku je čitav naš svet iskočio iz orbite - kao u onom urbanom mitu o Kinezima koji skaču u isto vreme - i svako od nas je morao ispočetka da pronalazi svoje mesto na toj čudnovatoj planeti na kojoj odjednom ništa više nije imalo smisla.

U potrazi za odgovorom na pitanje svih pitanja - zašto - prvo sam krenula kod psihoterapeuta. Kad to nije pomoglo, otišla sam u crkvu (da, ja u crkvi, zamisli to). Kad ni tu nisam pronašla ono što tražim, počela sam da kupujem kristale, sveće, štapiće sa mirisom lavande. Naučila sam kako da meditiram, čak sam i jogu radila (prekini da se smeješ, nije dugo potrajalo). Probala sam EFT tapkanje, kako si mi ti pokazao, a u jednom trenutku sam i ozbiljno razmatrala da upišem neki kurs reikija. Pokušala sam na svaki način koji mi je pao na pamet da nađem neki smisao u ovoj potpuno besmislenoj situaciji, pre nego što sam konačno uradila ono što sam, čini mi se, od početka znala da je neizbežno - da odem iz NOIZZ-a. I iz novinarstva. Da pronađem svoj novi početak. Ne zato što više ne volim našu malu iščašenu porodicu, već zato što su tekstovi, reči i slova izgubili svaku poentu u mom svetu. Čini mi se da sam u sekundi zaboravila kako se piše. I, još važnije, zašto se piše ("Važno je da nisi zaboravila kako se jede", čijem te, čujem, haha). Napustila sam posao i krenula u potpuno neizvesnu avanturu - rešila sam da postanem programer! Upisala sam kurs IT prekvalifikacije i počela da učim nešto potpuno novo, od nule. Već mesecima sam, prvi put u životu, zvanično nezaposlena - sedim kod kuće i učim. Nemam platu, nemam poziciju, nemam nikakvo zvanje, ostavila sam svoj ego po strani i mogu ti reći da konačno, posle mnogo vremena, povremeno osećam mir. Potpuno sam promenila svoju definiciju uspeha u životu.

Međutim, one najveće promene uopšte nisu te neke velike životne odluke, nego sve one sitne lične transformacije. Naučila sam da cenim baš svaki trenutak sa ljudima koje volim. Češće ih grlim, češće se javljam, češće im govorim koliko mi znače. Naučila sam i da izbrišem iz života sve one koji mi ne prijaju. I ne osećam grižu savesti zbog toga. Manje se nerviram oko suštinski nebitnih stvari, a više se radujem sitnicama koje sam ranije zanemarivala. Više i plačem, ali sam naučila da je i to okej. Naučila sam da prihvatim ovu novi orbitu kojom se sada kreće moj svet. Neke stvari će zauvek da fale. Neke magične nijanse koje si ti unosio u naše živote. One sada postoje samo u sećanjima. I ne damo im da izblede.

Dragana

U prvoj godini bez Borisa, samo jednom sam uspela da uđem u naše poruke. U tom poslednjem dopisivanju, 24. oktobra, bio je ljut. Rekla sam mu "rešićemo sve" i bila ubeđena da je to istina. Šesnaest sati kasnije, sve se zauvek promenilo.

Kad umre neko koga voliš, ne postoji "ko zna zašto je to dobro" koje može da ti pomogne. I da, dok pokušavaš da se iskobeljaš iz krhotina, beznadežan, dezorijentisan i izmučen, možeš samo da se pitaš hoće li ikad proći. Tako je bilo jako dugo posle tog 25. oktobra. Godinu dana kasnije, i dalje je često tako. Ali je i lakše.

Bilo je lakše kad smo organizovali NOIZZ Fashion Award onako kako ga je on zamislio, sa porukama koje pomeraju svet. Ili kad je porodica njegove knjige poklonila Petnici. Ili kad je stipendiju “Boris Trivan” na njegovom Institutu dobila neverovatna Lana Nikolić koja živi sve ono za šta se on borio. Kad smo svi zajedno, bez njega ali sve vreme s njim, bili u Slatkovcu koji je toliko voleo. Kad god sam pred velikim dilemama, a nije ih bilo malo, iz sebe izvlačila njegov glas da mi kaže kako i šta. Kad god sam izvlačila onu sebe koju je njegov odlazak slomio, a onda učinio jačom.

Poslednjih dana manijakalno slušam Kejvov novi album Ghosteen, a naročito jednu pesmu koja u meni budi gotovo religiozno osećanje ljubavi. I možda sulude, ali ipak nade. Uz hipnotišuću muziku i stihove o apokaliptičnoj plamenoj šumi, iz čijeg se haosa i straha izdvaja nešto sasvim čisto i sveto, zamišljam budućnost u kojoj će ono koliko nas je Boris obogatio biti jače od toga kako smo ga izgubili.

I sve ćemo rešiti.

(Telegraf.rs/Noizz)

Komentari

  • Qwer

    Bravo kolege pokojnog Borisa Trivana. Tako se odaje priznanje čoveku koji je ostavio neizbrisiv trag u vašim životima i profesiji. Slava mu.

  • Mrmot

    Ne pamrim kada sam procitala ovako lep clanak... kakav trag je ostavio ovaj mladi covek u zivotima svojih kolega i prijatelja. Tuga je velika ali i sreca jer je bio i bice deo njihovih zivota.

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima