Sergej je iz Sankt Peterburga došao u Novi Sad da poseti prijatelja, sada će tu živeti s porodicom

Novi Sad Foto: Tanjug/Jaroslav Pap

Kada je Sergej Iljič Kogalj iz Sankt Peterburga krajem februara doputovao u Novi Sad da poseti prijatelja, džudistu Gorana Milanovića, nije ni pomislio da bi ta poseta mogla iz korena da mu promeni život i da će ostati da živi i radi u Srpskoj Atini.

Preporučujemo

- Prvo me je zadržala pandemija jer dok sam bio u poseti uvedeno je vanredno stanje i zatvorili su granice – priča četrdesetogodišnji Rus, koji je u međuvremenu u Natoševićevoj ulici, u centru grada kupio kuću, gde će živeti sa porodicom - suprugom i dva sina, piše "Dnevnik".

Kaže da je kod Gorana Milanovića dolazio i ranije, upoznali su se na jednom džudo turniru u Sankt Peterburgu, pošto je i on sam bio džudista. U Novi Sad je počeo dolaziti pre više od pola godine, upoznao je ljude i počeo je da uči srpski. Dosta dobro ga je i savladao, ali u njegovom govoru je i dalje dominantan ruski naglasak i poneke reči kad se ne seti kako se kažu na srpskom, zamenjuje ruskim rečima što deluje veoma simpatično.

- Novi Sad mi se dopada od samog početka - kaže. - Lep je grad sa lepim građevinama, samo su novosadske ulice u odnosu na sanktpeterburške uske. U gradu iz kojeg dolazim putevi su duplo širi. Ali zato Novi Sad ima odličnu klimu i dobre ljude. Otvoreniji su od Rusa i imaju mekše srce. Rusi su oštriji, idu iz krajnosti u krajnost, kod njih uglavnom ne postoji zlatna sredina kao kod Srba. U Novom Sadu se nudi i predivno voće i povrće, zrelo, zdravo i sočno. U Sankt Peterburgu često pada kiša, hladno je. Voće i povrće nam stiže iz uvoza u poluzrelom stanju, nemaju ni ukusa, ni mirisa. To su neki od glavnih motiva zbog kojih sam odlučio da ostanem u Novom Sadu.

Priča da često obilazi vojvođanska mes­ta. Posebno ga privlače sela u kojima se uzgajaju jaganjci. To ga podseća na sela u Uzbekistanu, zemlji Centralne Azije koja je nekada bila deo velikog i moćnog Persijskog carstva. Odrastao je u jednom selu u Uzbekistanu, gde je njegov deda bio majstor akupunkture, načina lečenja koje se spominje još u staroj Kini oko 2800. godine pre nove ere. Huang Ti, Žuti car je bio prvi autor najstarijeg medicinskog dela na svetu, knjige „Nei Ćing“, koja je prepisana i stigla do naših dana.

- Deda je okupio petoro dečaka iz sela među kojima sam bio i ja i učio nas je drevnom kineskom načinu lečenja bola u leđima i ekstremitetima iglama - priča Sergej Kogalj. - Nimalo mi se to nije dopalo. Više sam bio raspoložen da ganjam loptu na livadi nego da se bavim kojekakvim iglama. Ali, deda je bio strog. Uzeo bi štap i udri po le­đi­ma. Moralo se slu­šati. Današnja deca imaju veliku slobodu i vaspitavaju se bez batina. To je druga krajnost, ja imam dru­­gačije metode... Se­ćam se posle raspada nekadašnjeg ŠSR-a, u čijem sastavu je bio i Uzbekistan, do osamostaljenja 1991. bila je velika ekonomska kriza i nismo mogli da nabavimo igle za akupunkturu. Ali, deda je bio snalažljiv čovek. Naredio je da skidamo žice s točkova bicikla i od toga da napravimo igle, koje smo posle oblikovanja sterilisali na plamenu sveća, zatim u alkoholu i tako ih upotrebljavali.

Tako je Sergej Iljič Kogalj od dede, uz pomoć “štapa i kanapa” naučio veštine akupunkture. Kasnije po želji roditelja završio je medicinski fakultet. U Sankt Peterburgu ima ordinaciju za akupunkturu, njegovi pacijenti su pre svega sportisti i ljudi koji mnogo stoje, poput frizera, ali kako napominje u Rusiji sve više žena dolazi na akupunkturu. Više ih je nego muškaraca. Namerava i u Novom Sadu da se bavi akupunkturom, jer kako kaže, zapazio je da mnogi imaju problema zbog bolova u leđima i ekstremitetima.

(Telegraf.rs)