• 42

Srđana je ime dobila po ocu, heroju s Košara, kog nije upoznala: Tatin lik je išaran, a ona u suzama

, Telegraf

Srđana Košanin je rođena 53 dana posle pogibije oca

  • 42
Srđana Košanin, mural Heroji sa Košara. Kraljevo

Printskrin: Youtube/ Portal Krug

Za dvadesetjednogodišnju studentkinju Srđanu Košanin, ime oca je uvek bilo sinonim za ljubav. Srđana je ime dobila po svom tati koga, nažalost, nikada nije imala prilike da upozna jer – Srđan Košanin iz Ušća poginuo je na karauli Košare 19. aprila 1999. godine. Srđana je rođena 53 dana kasnije.

- Rođena sam nepuna dva meseca nakon tatine pogibije, nakon što je već skoro sve bilo završeno – suznih očiju ispričala je za portal Krug Srđana nakon otkrivanja murala na potpornom zidu atletskog stadiona u Kraljevu.

Duboko ju je pogodila činjenica da je, za sada nepoznati počinilac, uljanom braon farbom isprskao likove četvorice boraca sa Košara od kojih je jedan lik njenog tragično stradalo oca.

- Osećanja su pomešana: s jedne strane sam jako ponosna i drago mi je što se neko heroja sa Košara seća i jako sam zahvalna zbog toga. To i meni, i mojoj mami puno znači. S druge strane, zbog ovog incidenta ne znam šta bih rekla. Neću dozvoliti da to uništi ponos koji trenutno osećam pomešan sa tugom koja se svaki put javlja prilikom bilo kakvog sećanja – kaže Srđana.

Iako nije bio tu, iako mu nikada nije čula glas, Srđana koja danas studira psihologiju u Beogradu, grčevito je čuvala uspomenu na hrabrog tatu, zato što nisu samo krv i meso ono što stvara vezu između očeva i kćerki, već srca koja su, na neki način – vanvremenski povezana.

O njemu svi govore s poštovanjem

Srđan Košanin, zvani Đido, rođen je 4. februara 1968. godine u Ušću kod Kraljeva. Bio je odličan đak u osnovnoj školi, ali i u srednjoj medicinskoj školi koju je završio u Šapcu. Nakon toga upisao je Vojnu akademiju, koju je završio 1990. i odmah stupio na službu, po rasporedu, u Mostar. Baš u vreme ratnih dejstava, a o tome kakav je Srđan oficir, starešina, brat i drug bio, kakve vrline i osobine je imao, kakvu ulogu u izvlačenju vojnika, s poštovanjem se govori još uvek među svim starešinama i kolegama, a pogotovu među bivšim vojnicima koje je spasavao, napisao je svojevremeno Srđanov kolega i saborac potpukovnik Bratislav-Boban M. Milosavljević.

- Sam podatak da je među poslednjim oficirima napustio Mostar najrečitije govori o Srđanovom moralu i vojničkoj časti. Ratovao je po Istočnoj Bosni, od Zvornika, Skelana, Kravice, Bratunca, Čauša, Obada, Konjevića Polju (Teočak brdu), Drinjači, sve do Srebrenice. Oženio se 1997. godine, dobio stan, unapređen u čin kapetana prve klase. Imao je sve vrhunske kvalitete čoveka i starešine i ko zna dokle bi dogurao u vojničkom smislu da na Kosovu nisu počele da se oglašavaju ratničke trube. Otišao je u novi rat i nije se vratio - napisao je Milosavljević.

Otkrivanju murala prisustvovao je i Srđanov brat – blizanac, Saša Košanin iz Ušća, veterinar i predsednik Udruženja učesnika ratova iz Ušča. Na bolno pitanje – koliko mu, sve ove godine, nedostaje druga polovina samog sebe, Saša Košanin kazao je da na to teško, najteže pitanje odgovara kroz svoje knjige i poeziju koju stvara.

Ni majka ni otac nisu zapamtili svoje očeve

- Tako svoja osećanja i misli prenosim čitaocima. Jedno od meni emotivno najtežih dela je poema koju sam stvarao dve godine, a tiče se samog rođenja mog pokojnog brata blizanca, njegovog života i školovanja, završetka Vojne akademije, njegovog službovanja prvo u Mostaru do 1992. godine. Godinu dana kasnije zajedno smo otišli na hercegovačko ratište. U Zvorniku smo proveli šest meseci u Petom bataljonu vojne policije. U ratu 1999. godine ja nisam učestvovao, a on nije doživeo da se iz njega vrati – priča Saša dok ga slamaju emocije.

Kako kaže, Srđan je doživeo sudbinu njihovih roditelja. Ni majka, ni otac nisu zapamtili svoje očeve.

- Naša majka ostala je bez oca kada je imala svega 20 dana kada je njen otac poginuo na Sremskom frontu, a dedu, očevog oca – zaklali su četnici kad je naš tata imao godinu dana – kaže Saša Košanin.

Sreću da odrasta uz oca ima jedino Sašina ćerka koja sada ima 16 godina.

- Bol ostaje zauvek u meni. Živim sa tim, uz sećanja i prisećanja, odlaske na njegov grob, gledanje njegovih fotografija i naše zajedničke sobe. To nikad ne umire – siguran je Saša.


Video: Ovaj video je u čast mog oca heroja: 22 godine od pogibije Dalibora Dimova na Košarama

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • REPUBLIKA SRPSKA

    Bg1, vrati se ti u negotin odakle si i dosao, ništarijoo vlaška... pojma ti nemas sta znaci biti Srbin i sta je Pravoslavlje... 2/3 Beograda doslo iz nekih selendri i sad ste veliki Beogradjani... razguli...

  • Bubuleja

    Sve junaci a Srbija sve manja.

  • Пера

    Ако не знате који су рећи ћу вам то су исти они који су нацртали петокраку Благоју Јововићу у Земуну.

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima